Nažalost svedoci smo ratnog vremena, vremena punog mržnje na rasnoj, verskoj ali i bilo kojoj drugoj osnovi. Mnoštvo potkultura, čini se nastaju sa svakom sledećom generacijom i postaju moderne među omladinom. Jedna dominantna potkultura današnjice, sa konstantnom tendencijom rasta jeste potkultura sportskih navijača. Ova potkultura sa sobom ipak nosi sve osim sportskog navijanja, bar kada je reč o takozvanim EKSTREMNIM navijačima.

Svedoci smo da sportska „borilišta“ više nisu samo sportske manifestacije, već događaji u kojima se navijačke grupe okupljaju isključivo radi verbalnog ali i fizičkog sukobljavanja. Svedoci smo da na stadionima osim verbalnih provokacija, dolazi i do fizičkog sukobljavanja, pa čak i ne tako retko, do ubistava. Želevši da približimo problem i profil ove vrste potkulture, navijačkih grupa objavljujemo razgovor sa pripadnikom ove potkulture. Ovaj razgovor je prikaz razmišljanja jednog člana ove potkulture a ne popularizacija iste, već ukazivanje na problem koji je sve više prisutan i koji nema nikakvih dodirnih tačaka sa sportom, osim što „bodre“ svoj omiljeni sportski klub.
Karakteristika i vrednost svake potkulture leži u tome što ona teži da ostane različita i karakteristična samo za određenu grupu ljudi i nema tendenciju da postane dominantna već da zauvek bude „underground“ i posebna. Njihova težnja da se po mnogo čemu razlikuju od drugih, po stilu oblačenja, načinu života, promociji svojih ideala čini ih prepoznatljivim. Navijački potkulturni stilovi  predstavljaju najbolju manifestaciju kulturne različitosti od dominantne kulture ali i međusobne različitosti među navijačkim grupama. Dakle, navijačka potkultura pripada alternativi i ona je središte u kojima, pre svih, omladina gradi stilove života.
Potkulturne navijačke grupe postaju polja omladinskog grupisanja u kojima se formiraju različiti oblici alternativnog kulturnog života. Najčešće je reč o vrsti pasivnog otpora, od prezira, prkosa, podsmeha, ironije, parodije do sarkazma.
Većina mladih ljudi tokom svog sazrevanja obično prođe bar jednu fazu svog odrastanja u kojoj počinje da usvaja vrednosti neke subkulturne grupe. Dominantna kultura počinje da gubi vrednost koju je nekada imala, postaje manje rigidna i otvorenija, i čini se da je u današnje vreme sve uspešnije preplavljuju različite subkulture a najčešće navijačke. Svoju ispovest za portal East Side, započeo je pripadnik jedne navijačke grupe sa ovih prostora koji je želeo da ostane anoniman.
„ Za fudbalski klub iz svog rodnog grada počeo sam da navijam još kao petnaestogodišnjak. Ljubav prema fudbalu i sportu ali i ljubav prema gradu u kome živim i danas, su glavni razlozi za moje pristupanje navijačkoj grupi. Kada sam prvi put otišao na utakmicu sa drugovima iz kraja, želeo sam da bodrim klub koji se takmičio u nižem rangu takmičenja. Sećam se da se ulazak na stadion nije plaćao i da sam bio oduševljen atmosferom i navijanjem grupe ljudi za koje nisam ni znao da su navijačka grupa. Kasnije sam upoznao jednog od tadašnjih navijača. Ispostavilo se da je on bio vođa te grupe i on mi je objasnio da sve te navijačke pesme i celokupnu atmosferu na utakmici čine, kako je sam kazao, pravi navijači, aludirajući na svoju grupu, a ne "ovi puki posmatrači", rekao mi je tada. Oduševljen, zaista, fantastičnom atmosferom upitao sam ga da mi objasni kako izgleda biti navijač jednog fudbalskog kluba. On me je pozvao u kafić gde su se okupljali pre početka utakmice ali i nakon nje i ispričao njihovo funkcionisanje. Mislim da je posle tog susreta sve počelo. Osećao sam se počastvovanim što sedim za istim stolom sa vođom navijačke grupe. Ubrzo sam postao „poletarac“ i član grupe. Bio sam presrećan i sav važan kao i svaki „klinac“ kojeg drma pubertet.
Početak moje uloge navijača nije bio težak. Pre svakog meča okupljali bismo se u obližnji kafić, a potom osokoljeni išli da bodrimo naš klub. Na samom početku sam uvideo da me vođa navijača „gotivi“ i, jednostavno, bio mi je kao drugi otac. Kada sam već kod oca, da spomenem, da me roditelji nisu podržavali ali moja upornost je bila jača od njihovih negodovanja. Odlazio sam na svaki meč, bežao iz škole i odlazio na sve naše akcije. Čak sam napisao i jednu od navijačkih pesama koja je zaštitni znak kluba. Svaki vikend za mene je bio praznik, ja mladi ratnik rodnog grada idem da bodrim momke koji igraju fudbal za moj grad...
Sada, vremena su se promenila, ja sam izrastao u vođu nove generacije navijača koja zrači gde god da se pojavimo. Fudbal je postao moja strast, ali ne kao sport već kao borba za što glasnije navijanje i rivalitet između nas i drugih navijačkih pokreta. Svestan da sam sada ja onaj koji treba da „zgotivi“ nekog klinca i dobije novog člana grupe, novog „petlića“ trudio sam se da budem potpuni lider i postavio nekoliko uslova koje treba da ispunjava član moje grupe. Nije to neki bauk! Potrebno je da imaš veliko srce, da voliš svoj grad i da budeš Srbin! Da li je to teško? Naravno da ne! Srbija i ovaj grad zaslužuju da njima šetaju Srbi, da ti isti Srbi šire Pravoslavlje i da Srbija pripada samo Srbima.
Danas, biti navijač je mnogo teže nego u vreme kada sam ja počinjao. Sada mnogo toga zavisi od mene. Treba se za svaki meč dobro spremiti, okupiti celokupnu navijačku grupu, treba delovati kao jedan, na stadionu i van njega. Treba spremiti parole, navijačke transparente i treba uvek biti spreman ukoliko dođe do nekih neočekivanih situacija. Kada pričam o tim situacijama onda mislim na konstantno praćenje policije i njihova ispitivanja jer oni u nama vide večite krivce za sve što se dešava u gradu i državi. Umesto da se pozabave kriminalcima i lopovima oni nas „smaraju“. Konstantna izloženost nekakvoj pratnji od strane policije ugrožava moju privatnost i privatnost svakog od nas i to može da bude naporno i frustrirajuće. Zato ih i ne volimo, mi navijači. Ne razumem jednu stvar, da li sam obeležen što sam obrijane glave ili možda nekom ne odgovara što promovišem srpstvo?! Pod takvim okolnostima je teško funkcionisati i u privatnom životu, a da ne pričam o navijanju i odlascima na utakmice.
Da naglasim, mi nismo huligani i propalice za kakve nas smatraju! Mi samo bodrimo naš klub, a to što ponekad dolazi do sukoba sa pripadnicima drugih navijačkih grupa... to je normalna stvar – vidno uzbuđen, završava intervju za East Side. Rukovali smo se i svako na svoju stranu. Ja da sve ovo zapišem a on se zaputio do obližnjeg kafića u kojem su ga čekali pripadnici iste navijačke grupe.
Napomena redakcije: Intervju "Ispovest jednog navijača" i izlaganje samog pripadnika navijačke potkulture razotkriva mentalitet i razmišljanja jedne  vrste navijačkih grupa, takozvanih Ekstrema,  koji su na veliku žalost, na Balkanu, sve češće prisutni.

• < Prethodna
• Sledeća >