Na vrelini letnjeg sunca u zanosu paradoksalne stvarnosti „ dišem ali nisam živ“ dok drugi sretno tumaraju ulicama grada, ja sanjam ljude... Sanjam život... Budim se ali ne znam odgovor. Ko je kriv?

Zaslepljen propalim životom kao omađijan lutam parkovima i gnušam se i gadim sebe samog. Prolaznici me ne primećuju, ali i ako me primete osmeh im se pretvori u zgražavanje. Ma ne, oni me ne primećuju oni osećaju moj neugodan miris... Bar tako kažu, ja više ne znam šta je miris. Ja ne raspoznajem šta je miris a šta smrad?!? Nisam se okupao već godinu dana... Nemam gde... Ja sam uličar!

Svaki trenutak mog izgubljenog života ćerdam po ulicama i kontejnerima. Tek neka dobra žena krišom mi kroz prozor doda parče hleba i ponekad i parče salame. Hvala joj, ali sve ređe odlazim pokraj te zgrade i terase te žene. Te dobre žene... Ne želim da joj na licu vidim masnicu zbog mene. Da, dobro ste čuli. 

„Opet daješ tom kretenu i tom smrdljivcu da jede!?“  Obično se to čuje iz druge sobe, a potom i pravdanje dobre žene. 

„Samo još ovaj put?! Zar ne vidiš da je gladan? Zar je on kriv?“  – odgovara dobra žena. 

„Ne ja sam kriv!?“  – ironičan je njen muž, inače čovek koji je uvažen u gradu, čovek koji spada u red onih velikih. 

Tu se priča završava, okrenem se i pođem, u samo sebi poznatom pravcu. Gladan i žedan života da se bar sa nekim i ja posvađam, da se nekim popričam, podelim tugu i radost... Sledi još jedna noć provedena pored kontejnera ili pored nečije napuštene kuće. 

Jutro je! Budim se uz dobro poznate zvuke ornih ljudi, koji kreću na posao ne bi li zaradili da nešto pojedu. Svestan da se ta smisao života meni neće dogoditi, krećem u potrazi za hranom. Začujem poziv sa one terase gde sam juče slušao raspravu i ugledam dobru ženu. Obuzela me je strah. Ona nije ličila na sebe?!? Modrice svuda po licu, a u ruci parče hleba i parče salame. Ništa je nisam pitao i tada sam je po prvi put pogledao pravo u oči, koje su bile krvave od plača i modra od udaraca. 

Dobra žena nije ništa govorila, samo je svojom drhtavom rukom pružila parče hleba i salame. Uzeo sam iz poštovanja prema njoj, ali sam nastavio da gledam u njene oči i njeno lice. Okrenula se i ušla u svoj stan. Još uvek sam gledao prema njenom stanu, još uvek sam zurio sve do trenutka kada sam začuo glas muškarca koji mi je rekao: „Šta blejiš čoveče? Beži dok te noge nose!“. Pošao sam. Glad više nisam ni osećao.  

Bol u grudima i onaj glupi osećaj u stomaku... Muka i jeza u isto vreme. Ne nije mi hladno, nisam bolestan... Ubi me tuga! Setih se svoje prošlosti. 

Ja sam P. Petrović, diplomirani ekonomista. Razveden i otac dvoje dece. Radio u državnoj firmi. Nemam krov nad glavom i živim kao beskućnik već 15 godina. Svoju decu nisam video godinama. Moj život je ulica, kartonska kutija i klupa u parku. Moja hrana se nalazi u kontejnerima grada. Moji prijatelji su neudomljeni psi. To je sve što imam. 

Ko je kriv? Ja? Vi? Oni? Država? Svi? Više nije bitno! Više ne odlazim kod dobre žene. Svaka njena modrica je zbog beskućnika koji tumara...Svaka njena bol boli i mene. 

Ko je kriv? Ja? Ona? On? Država? Svi? Više nije bitno! Odlazim da tumaram... odlazim jer je tako bolje za sve... 

NAPOMENA: Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je slučajna. Da li ste znali da više od 60% beskućnika ima visoku ili višu stručnu spremu? Da li ste znali da je svaki drugi beskućnik nekada bio u braku? Da li ste znali da većina njih ima svoje potomke? Da li ste znali da su većina beskućnika muškarci. Da li ste znali da većina njih nema sa kim da podele svoju tugu? Da li ste znali da su i oni ljudi sa svojim vrlinama i manama?!!!!

NIJE TEŠKO BITI FIN! KOME NE MOŽEŠ DA POMOGNEŠ, NEMOJ NI DA MU ODMOGNEŠ! 

Redakcija ES portala srdačno se zahvaljuje Dejanu Paunoviću na poslatoj fotografiji koja je bila glavna inspiracija za kolumnu našeg novinara.

• < Prethodna
• Sledeća >