Trebalo bi da je to i danas park, oaza za učenike Muzičke škole "Stevan Mokranjac", studente Učiteljskog fakulteta, đake OŠ "12. septembar" i jedan od puteva koji vode u krug predškolske ustanove, jedine u gradu, "Pčelica". Dakle, mesto koje bi trebalo da pleni zelenilom, lepotom i, pre svega, da bude bezbedno. Međutim, taj prostor odavno ne liči na ono što je nekada bio, ne samo zbog sećanja na godine za nama.

Prostor o kome je reč nalazi se u samom centru Negotina. Dvorište nekada čuvene Učiteljske škole, danas odeljenja Učiteljskog fakulteta u Vranju, MŠ "Stevan Mokranjac" i Osnovne "12. septembar". Zgrade odolevaju vremenu, neka manje, neka sa više uspeha, ali sve ostalo u tom okruženju je zapušteno i ruinirano. O stanju klupa, zelenila i higijeni ovog mesta nekom drugom prilikom, jer povod ovog bolnog suočavanja sa našom realnošću jeste izgled jedne od preostalih zgrada u tom nekada lepom dvorištu.

Ona se nalazi preko puta MŠ Mokranjac i tik uz OŠ "12. septembar". Propada godinama i sada je u ruševnom stanju. U poslednje dve decenije u toj zgradi je radila jedna od poznatijih negotinskih kafana "Kod Anoke", a kasnije je bila i sedište Udruženja Negotinaca. A onda je prepuštena korovu i zaboravu. Ruina u samom centru lepog Negotina.

I.... kazaće neko, pa da, ima sličnih, ima gorih, zašto baš izdvojiti to mesto i tu zgradu za priču o našoj nemarnosti. Da li zbog sećanja na srednjoškolske dane kada su se mladi drugačije zabavljali i na ovakvim skrovitim mestima na potpuno drugačiji način delili energiju (manje rušilačku), vreme (manje stresno) i prve poljupce (uvek lepe), skriveni u mraku!?

Ima i toga! Ima nostalgije i lepih sećanja. Tačno je! Međutim, ovo mesto treba izdvojiti prevashodno zbog bezbednosti dece koja se njime kreću, doduše, ovih letnjih dana, zbog raspusta, mnogo ređe.

Raspust će proći, zvono će u septembru vratiti đake u školske klupe, najmlađe u Vrtić, ali bojim se da vreme do njihovog povratka neće bitnije promeniti izgled ovog rugla - naprotiv!

Da je ružno - jeste! Da nije bezbedno - nije. Ne samo zbog ruševnih zidova, koji odavno bez krova, nepovezani, skloni padu (to se može dogoditi svakog trena), svedoče da je to bio, kakav-takav i, nečiji dom, već i mnogo više zbog rastinja i korova koji su osvojili ovo nekadašnje zdanje u srcu Negotina. Uz visoke (tropske) temperature na ovakvim mestima  uobičajeno je da se napate razni gmizavci i glodari. Kada se, ne daj bože, neko od najmlađih bude suočio sa njima za naknadnu pamet i strahove biće kasno!

Pored zgrade, čiji je izgled moje, sada već, odraslo dete, ispunjeno lepim sećanjima na Negotin fotografisala i definisala kao raspad civilizovanosti, prolazi put kojim roditelji vode mališane u Dečiji vrtić. Nisam sigurna da je taj ulaz zakatančen, a treba da bude. I zbog zgrade rugla pored koje se prolazi, koja budi maštu i seje latentni strah kod posmatrača, ali isto tako i zbog javne česme koja se tu nalazi i predstavlja jedno od najružnijih i najneodržavanijih mesta u centralnom delu grada.

Ne želim da govorim o osećaju srama koji me je preplavio u jutarnjim satima, kada sam u tom istom parku, pored tog istog zdanja u četvrtak ujutru, čekala da iz Beograda stigne kamion sa sportskom opremom, donacijom Koka-Kole i Crvenog krsta Srbije, negotinskim školama, a jedna od njih je i OŠ "12. septembar". Škola je tik uz ruglo o kome sam pisala, a donacija je namenjena deci na, prošle godine, poplavljenim područjima. Namera donatora je da obezbedi bolje uslove za nastavu fizičkog vaspitanja i negovanje zdravih stilova života đaka u školama. S tugom sam konstatovala da nas, nažalost, ne opterećuju samo posledice elementarnih nepogoda. Konačno, postavila sam sebi ( a, kome bih drugo ) pitanje - kakvu poruku smo iz ovog nesrećno zapuštenog školskog dvorišta, poslali tim istim donatorima, koji bi da, nekako i na neki način,  pomognu deci našeg grada?

Želim da vratimo ovom mestu dostojanstvo i lepotu. U ime svih generacija koje su upravo u tom delu parka Učiteljske škole, u trenucima dokolice i odmora, posle ili pre časova klavira i solfeđa, odmarale u parku u potrazi za inspiracijom. I naravno, zbog nas samih!

• < Prethodna
• Sledeća >