Svake osamnaeste i svake kalendarske godine neko dobije pravo glasa. Novi trinaestocifreni članovi zajednice stvaraju određena politička i svaka druga uverenja koja materijalizuju zaokruživanjem broja na glasačkom listiću. Ovde, naravno, računamo i bele listiće.

Da li postoji dovoljno dobar parametar kojim je moguće odrediti ko ima, a ko nema, pravo glasa, uprkos godinama starosti koje su uredno navršene? Verovatno postoji, ali onda govorimo o nedemokratskim mehanizmima na koje niko nema pravo.

Elem, glasa svaki punopravni član zajednice. Za šta glasa i zašto glasa? Uprkos stanovištu da je vek u kome živimo sinonim za političku i svaku drugu pismenost postoje društva u kojima je pojam glasanja izvitoperen. Takvo je i ovo naše malo društvo, demagoški isrcpljeno da čita i preispituje.

Toliko smo mesta napravili ničemu da je nešto moralo da isčezne. To nešto su programi stranaka sa kojima se često nikad ni ne upoznamo. Ništa je sve drugo što smo zaokružili. 

Glasamo za “Bele knjige”. Glasamo za ponuđene političke opcije kojima je dužnost da svoje potencijalne glasače upoznaju sa svojim idejama i namerama. Plan i program političkih stranaka je jedino što treba znati prilikom pukog zaokruživanja broja. Plan i program političkih stranaka je ono sa čim svaki vlastodržac treba da se budi, i leže.

Ukoliko, pak, biramo one koji ni sami nisu otvorili svoje bele knjige, problem je sasvim druge prirode. I to je ono sto zaokružujemo godinama koje su iza i pred nama. 

Svaki naredni put kad osetite potrebu da glasate za što junačkije govore koje drže samoproklamovani državnici setite se najvrednijeg štiva – zaturene bele knjige koja sakuplja prašinu u moru drugih stranačkih knjižuraka.

• < Prethodna
• Sledeća >