Mesto u kojem je lakše dobiti otkaz nego posao. Mesto u kojem majke odlaze od svoje dece u potrazi za boljim životom. Mesto u kojem deca napuštaju svoje roditelje u potrazi za boljim životom. I konačno, mesto u kojem je osnovati porodicu hrabrost. "Zadnji voz iz Negotina polazi odmah! Molimo sve koji su zainteresovani za bolji život da se ukrcaju. Voz polazi za pet, četiri, tri, dva, jedan..."

Evo ga! Tu je! Ukrcavam se. Sa sobom nosim samo maleni ranac. U njemu mi je stao sav dosadašnji život. Izbledela diploma, par okrzanih porodičnih fotografija, nešto garderobe i pasoš. U glavi uspomene i slike "izgubljenog" života... Života lutanja i nadanja. Života ispunjenog strepnjom, borbom za opstanak... Oči gledaju kroz prozor kupea zadnjeg voza iz Negotina. Prva igračka, prva oduvana rođendanska sveća, prvi izlet sa roditeljima, prva izgovorena reč, prvo dečije zaljubljivanje, prva jedinica, prve batine, prvi nestašluk i prvo kajanje... Sve se svelo na pogled kroz prozor prepunog voza prugama sete. Krajina i moj grad se više i ne mogu videti. Voz ide toliko brzo a slike sećanja još brže. Ostavljam sve što mi je nekada značilo. Kažu kukavica?!? Kažem nisam, ali nije ni bitno...Nikada se nisam opterećivao takvim pričama. Da li smo svi mi u ovom vozu kukavice? Ne bih rekao!!! Mislim da smo prinuđeni da odemo i ostavimo jedan život lep a ružan, u isto vreme i veseo ali tužan. 

Neka knedla mi zastade u grlo... Počinje hronično gušenje i tuga. Upitah sebe samog da li sam u ovom vozu sretniji? Da li je to ono što zaista želim? Da li sam svestan da zauvek napuštam mesto u kojem sam sazreo i brže nego što je trebalo? Da! Tuga popušta, a gnev i bes bivaju sve jači i jači. Tanka je nit između ljubavi i mržnje... Toliko tanka da zavoleh voz koji me vozi tamo daleko. Daleko od mog Negotina, moje mladosti, mojih roditelja... 

Napustih preživljavanje. Napustih licemerna politička obećanja. Napustih propalu industriju. Napustih "nacrtane" osmehe i veštačku radost. Napustih dušebrižnike i ljubitelje tuđe muke. Napustih izmišljena radna mesta. Napustih genetsku modifikaciju nazvanu "skorojevići". Napustih vrtlog ispunjen masom neostvarenih životnih priča. Napustih pametovanja da će moje vreme tek doći. Napustih priče kako je vreme da obrazujem porodicu i da se skućim... Napustih nebulozna izlaganja... 

Nisam jedini koji putuje. Voz je prepun osoba kojima je dogorelo da dočekaju svoju šansu da započnu normalan život, obrazuju porodicu, zaposle se i žive skromno. Dosta je bilo laganja i pustih obećanja... Ja idem sam, kao i svi u ovom vozu... Sami sa svojim životima koji su stali u jedan ranac, eventualno u neku providnu plastičnu kesu i nešto veći kofer. 

Vreme je da zažmurim i odremam jer sledi dug i naporan put. Nema više mesta sećanjima i neostvarenim snovima u rodnom gradu, državi... Iz džepa izvadih slušalice. Preumoran od tridesetgodišnjeg traganja za boljim životom stavljam ih na glavu. Uključujem mp3 plejer i pojačavam na maksimum. Slušam reči dobro znane pesme "Put beznađa" grupe Ritam Nereda i verujem da sam uhvatio zadnji voz. 

"Gotovo je, skupilo se 

Uzdržavaš se da ne pukneš 

I kazaćeš svima dosta je 

Da dosta je 

Dugo su te vodili slepci 

Dugo su mutavi pričali 

Zatvarali oči prespavali noći 

Sad kasno je 

I doći će dan kada ćeš sam 

Krenuti putem beznađa 

Želeći da kao nikad do sad 

Pobediš sam 

Menjali te koristili 

Svašta su s tobom radili 

Izmenili dušu prodali i vređali 

I ustaješ sam kažeš da znaš 

Ja više neću sa vama 

Dosta je bilo laganja 

Ja idem sam 

I doći će dan kada ćeš sam 

Krenuti putem beznađa 

Želeći da kao nikad do sad 

Pobediš sam"

 Put beznađa, pesma grupe Ritam Nereda 

P.S. Pesma me je naterala da progledam, zato njojzi hvala!

• < Prethodna
• Sledeća >