Ovo je bajka o mom gradu, o ne tako dalekoj prošlosti, bolnoj sadašnjosti i nepredvidivoj budućnosti.

Sunce je tada sijalo punim sjajem. Ljudi su srećni odlazili na svoje poslove. Polja puna poljoprivrednika koji su nekada sa više elana porodično odlazili na svoja imanja i obrađivali svoju zemlju. Krajinska sela živela su... a živ je bio i moj Negotin. Negotinska jutra prepoznatljiva po ljudima koji su se laganim koracima uputili ka svojim radnim mestima i razmišljali samo o poslu, a po povratku u svom tom idiličnom spokojstvu razmišljali o još jednom predivnom poslepodnevnom druženju sa porodicom. Krajinska bajka, ekonomski procvat...

Danas... Danas je moj grad užurbana gomila koja juri da bi preživela. Jure oni koji imaju posla a jure i oni koji posla nemaju. Svoje školovanje ne mogu unovčiti, a mahanje diplomama odavno više nije u modi. Eno, stoje im za ukras sve te desetke na vitrinama u kućama svojih dedova ili roditelja. Nemoćni i iznemogli od konkurisanja za poslove u struci i van nje, svakodnevno tumaraju bezlični i bledi. Postali smo horda zombija koja više ne razmišlja trezveno već po naređenju. Potišteni grabimo u svoje četrdesete a da nemamo dan radnog staža. Naravno, bejasmo dobri đaci a sada smo puki posmatrači i blede senke prinčeva koji su mogli postati kraljevi. Kraljevi svog znanja i kraljevi svojih porodica. O porodici maštarimo kroz sve te glamurozne serije koje su nam dostupne na širokom spektru i asortimanu televizijskih kanala. Uživamo u tuđem raskalašnom životu i blejimo u sve te dive, luksuz i kič. Postali smo zaljubljenici kiča te nam je lakše da se stopimo u veliku beskorisnu masu koja leluja po negotinskim kafićima, negotinskim kladionicama, negotinskim „cool“ mestima... Tako trošimo novac koji praktično nemamo prateći trendove... Tako živimo živote porodica a porodice nemamo... Glumimo tate, mame, a dece nemamo... Polja zapuštena jer ih niko ne obrađuje. Kažu - ne isplati se... Krajinska drama, bol, ekonomsko uvenuće...

Budućnost?!? Nepredvidiva, bez cilja, haotična do iznemoglosti. Put nevidljiv, polja zarasla u korove, a Sunce odustalo od svog punog sjaja. Trajna tabula raza koju niko ne ispisuje. Sivilo i mali broj preostalih zombija koji ne hodaju već puze goli po pesku jer puteva više nema. Gule sopstvenu kožu i ne osećaju bol. Krajinska tragedija, mrak i triler...

Na razglasu u centru grada paučina i dobro poznati stihovi pesme iz kultnog (vizionarskog) filma „Crni bombarder“:

„Dugo hodam već, kroz moj rodni grad.
Izgleda mi da već je pao mrak.
Moj grad je lep kada je dan,
al umoran je i treba mu san.

Svečane bele košulje zovu me
sad na proslave. Al ja ih više ne čujem,
odlazim sama nestajem.

Penjem se na breg da oteram mrak.
Na bregu je kip u ruci mu mač.
I čuje se smeh i čuje se plač.
I vidi se Beč i vidi se Drač.“

NAPOMENA: Kao inspiracija za tekst autoru poslužila prošlost, sadašnjost i eventualna budućnost. Vizionarski ključ ne drži autor teksta, viziju nam grade drugi... Može li treći deo „Negotinske bajke“ (Budućnost) da se ne dogodi? Zavisi upravo od svih nas – od mene, tebe, nje i njega... U suprotnom svet zombija tek počinje.

• < Prethodna
• Sledeća >