Lep grad... Izgled koji vara, a prepune ulice u letnjem periodu lažu da nas je toliko. Lažu a u isto vreme pokazuju kako je moglo biti... Ovo je priča o gradu, o regiji... Ovo je priča o ljudima koji su mogli biti tu i koji su mogli pomoći da on postane još lepši i još bolji. 

Upitam se kako je moguće da Negotin vrvi od ovoliko ljudi? Upitam se zašto u zimskom periodu moj grad nije isti? A onda se odgovori nižu i nižu... Kao na traci... Sve je jasnije... Moj grad se budi... Bar na kratko. 

Negotin je postao vikendica i to ona vikendica kojoj svi rado odlaze ne bi li se odmorili od napornog posla. Vikendica u kojoj malo ko ulaže i vikendica koja zdušno prihvati sve one „odbačene“ bar na neko vreme, bar na nekih mesec dana. 

„Odbačeni“ a željni svog rodnog grada, uvek se rado vraćamo u njega i prepustimo lepoti i letu koji pokazuje da Negotin živi. Živi poput vikendice a kako stvari stoje, i živeće... 

Sve je više onih koji će ovaj gradić smatrati svojom vikendicom. Sve je više mladih koji „trbuhom za kruhom“ napuštaju kuće i imanja i ostavljaju ih u visokoj travi zarasle. Napuštaju sela, napuštaju porodične kuće i ostavljaju ih u paučini i debeloj površini prašine. 

Da li je nekog briga za to? 

Da li nekog boli činjenica, što nam gro inženjera i stručnjaka sreću pronalazi u drugim krajevima Srbije i inostranstvu? 

Da li nekog uopšte zanima to što veliki broj medicinskih sestara, lekara i ekonomista čeka svoju šansu koju neće dočekati na birou za nezaposlene? 

Da li nekog brine to što u Negotinu moraš biti politički opredeljen ne bi li se dobro „ugnjezdio“? 

Zbog čega za Krajince nema mesta u Negotinu? Zašto moraš otići iz Negotina da bi se kasnije o tebi govorilo kako si uspešan stručnjak i kako se tobom Negotin ponosi? Zar je to nemoguće ostvariti u svom rodnom gradu? Zapravo, šta je to što nam nudi rodni grad a da nije odmor od naporne i radne godine u inostranstvu, drugim gradovima Srbije? 

Svaka vlast, prošla, buduća i sadašnja, tvrdila je, tvrdiće i tvrdi da nema, nije bilo i neće biti stranačkog zapošljavanja... A to najbolje znaju oni koji su sa diplomama i visokim ocenama „čamili“ godinama na birou. „Ničiji sinovi“ i „odbačeni“ odlaze iz ovog grada i iz ove letargije u kojoj posao košta, nasleđuje se i obećava se.  Odlaze na bolja mesta, gde tvoje ime i prezime, poreklo, partijska knjižica nisu bitni. Odlaze na bolja mesta u kojima ne treba „tutnuti lovu“ ne bi li se zaposlio. Odlaze na mesta u kojima su diploma i znanje dovoljni za ukazivanje šanse od strane poslodavca. 

Gde se nalazi to mesto? TAMO DALEKO...

Potom se dogodi da „odbačen“ uspeh negde tamo daleko i vratiš se na kratko u svoju „negotinsku vikendicu“ gde te se onda sete „foteljaši“ i žele rukovanje, slikanje i šta sve ne sa tobom. Licemerje „foteljaša“ zarad popularnosti i kočoperenje tvojim uspehom kao njihovim ličnim... Kao oni su zaslužni što je jedan Negotinac-Krajinac uspeo u životu i na poslovnom planu. Proradi u njima taj „lokal patriotizam“ i smeše ti se dok kamere, nazovi, medija hvataju svaki smešak ponosnih „foteljaša“ koji se rukuju sa do juče „ničijim sinovima i kćerima“ i „odbačenim“ stručnjacima. 

I tako „odbačen“ koji je do samo pre neku godinu svojom diplomom i znanjem na ta ista vrata pokucao i ta ista vrata behu mu zatvorena ispred nosa od te iste osobe sa kojom se sada rukuje, postavlja sebi pitanje: KO JE OVDE LUD? 

Život je filozofija i to definitivno! Kada malo bolje razmisliš, onda shvatiš da i uspeh „odbačenog“ i „ničijeg sina“ i jeste zahvaljujući njima... zahvaljujući tim „foteljašima“... Da nije bilo njih ti se možda ne bi osetio „odbačenim“ i ne bi napustio Negotin i Krajinu i otišao tamo daleko gde je znanje na ceni?!? Zato, zahvali se „foteljašu“ i dozvoli mu da uživa u tvom uspehu jer da njega nije bilo pitanje je kako bi se ti snašao?!? 

Spremite se... Program uskoro počinje. Sve je više „odbačenih“ koji čekuju u redu rukovanje sa onima koji su im ovo zvanje nesvesno i dodelili. Uspešan Negotinac izgleda postaneš van Negotina a sve to zabeleže objektivi „objektivnih“ medija kada dođeš da provedeš vikend u svom rodnom gradu. 

TIŠINA............ DRAMSKA PAUZA....... LETO 2016. GODINE.................. 

„Ko je sledeći za rukovanje, slikanje i moj licemerni smešak?“ – reče „foteljaš“ sekretarici dok se „vakuumiran“ pokušava izmigoljiti iz svoje kožne fotelje. 

„ Ovako... Ovog vikenda u naš grad dolazi veliki broj inženjera, lekara, advokata, medicinskih sestara, uspešnih ekonomista, umetnika...“ – poče nabrajanje sekretarica.

„Dosta, dosta... Pa to je čitav jedan grad!?!“ – ljutito će „foteljaš“.

I bi svetlost i napuni se grad... LETO PROĐE NIKO NE OSTADE!  

• < Prethodna
• Sledeća >