Tu pri dnu, u podnožju Bukova i Badnjeva. Da, baš tu! Naša su nadanja!

Negotin u kome nisam često,

moja dika i moje rodno mesto, 

u njemu su koreni moji,

u njemu se osećam svojim. 

Prepun duha i šarma,

poput najlepših balada i drama,

istorijska su tu dešavanja bila,

junačka se pesma orila. 

Hajduci i junaci,

naučnici i čudaci,

sve je toga u mom gradu bilo,

na vlaškom i srpskom uvek orilo. 

Najbolja se vina ispijala,

kafanama pesma pevala,

najbolja se deca rađala,

jake škole pohađala. 

Gostoprimstvo i ljubav svakome je Negotin pružao,

domaćin dobrom kuhinjom naoružao,

kvalitetna u njemu dolazila je raja,

ko u pesmi ispisanoj na hartiji zlatnog sjaja. 

Tu pri dnu, u podnožju Bukova i Badnjeva. Da, baš tu! Bejahu naša nadanja! 

Tu na plodnoj zemlji... Na klasju žita. Da, baš tu! Ostade sve poput mita.

U Crkvi Svete Trojice, sada se tužna majka za svog sina moli,

Da, baš tu! Oče naš, tiho izgovori. 

Svome sinu uplakano kroz molitvu šalje snagu,

Svome sinu, jedinom njenom blagu. 

Poruku mu šalje u daleku zemlju,

"Videti ga dugo neću, ali želim mu svu sreću!"

U selima koja nekad bejahu puna, 

oseća se miris tamjana i žitnog zrna,

sve je utihnulo, tek po neka sveća tinja,

moj Negotin, nekad nada postade pustinja.

Još čujem žubor reke, 

koje pesmu vijore na Mokranjskim stenama,

još čujem zvuke traktora i pluga,

ali bejaše to vremena druga. 

Iz fabrika nema dima,

sve sam korov i piljevina, 

na ulicama dece manje,

škole se gase, izgubljeno je nadanje. 

Tu gde se rakija dobra pila,

Baš tu! U blizini Dunava, našeg Nila. 

Rakiju nema ko da stvara,

na oronulom kauču, svoje reči progovara baka stara. 

Nema ona kome sve to reći,

daleko su joj najrođeniji, te joj sveću drži neko treći. 

Dok poslednja slova izgovara,

vraća joj se slika stara. 

Po dvorištu skromnog doma,

nasmejana sa troje dece je ona. 

Za njima trči i kolo igra, 

ode lepo vreme kao čigra. 

Prohujaše godine lepe,

sada se seća i kada je ona bila dete. 

Niz obraz suza joj kliznu,

otvorenih očiju zanemela, a njenih ni blizu. 

U plač nema ko da brizne,

sklopi joj oči komšika prva,

potom drhtavim glasom telefonom pozva njenog sina, 

saopšti da je više nema i da je to istina. 

Tu gde je nekad bilo živo, 

jedno srce stade i sve se ugasilo! 

Baš tu! Gde omladine nekad bejaše, 

Sve nestade i nade se ugasiše. 

Na istoku države naše,

U Krajini koja ponos beše,

još jedna se majka za svoje dete moli,

sama sa njegovim ocem živi u boli. 

Tu gde Negotin nekada bejaše! Da baš tu! Niko rukama da zamaše! 

Tu sad u rakama staše, sve nade naše!

• < Prethodna
• Sledeća >