Primer sanacije krova pošte je jedan od onih koji ukazuju da se pojedincima može da – ćute. Centralizaciji svega i svačega kraj se ne nazire – naprotiv. U takvim uslovima – ostati profesionalan u novinarstvu, ravno je podvigu

Sasvim slučajno, ovih dana, zadržah se sa daljinskim upravljačem u rukama, na Beogradskoj hronici RTS-a. Odgledah nekoliko rubrika i s nostalgijom zaključih kako je bilo lepo nekada kada je i Negotin imao svoju pravu televiziju, sa kreatorima, odličnog, Negotinskog programa, kako se zvao serijal emisija, na primer ( zaključak na osnovu onoga čega godinama u Negotinu nama, od skora ima, ali bolje da nema). Polusatnim praćenjem Beogradske hronike RTS-a shvatih da Beograđani, na nacionalnoj frekvenciji, imaju i svoj sopstveni lokalni servis i da u svakom trenutku znaju gde se „krpe“ ulice, na kom mestu se izlila kišna kanalizacija, koja mesta treba izbegavati zbog gužve u saobraćaju, koje apoteke rade, koje se renoviraju i tako dalje i tome slično. Zaključila sam da, i mimo Studija B, koji je slovio i slovi za gradsku, dakle, lokalnu TV stanicu, veliki RTS sa Beogradskom hronikom, rođenom još krajem sedamdesetih godina prošloga stoleća, opstaje, verovatno, zbog toga što je veoma važan kao javni servis za milionski grad ( a, on priznajem iako ne živim u njemu odavno, ponekada zna da bude u pravom haosu, zbog vetra koji duva, kiše koja padne i sličnih situacija koje su nama u lokalu manje-više uobičajene ). 

 Na stranu nostalgija za vremenom prošlim kada je Negotin imao svoju pravu Televiziju, činjenica je da bez obzira na dopisničke mreže, raznorazne, unutrašnjost Srbije je u programima nacionalnih emitera zastupljena u promilima,  pa tako i Negotin, a lokalna TV stanica koja sada postoji teško da zadovoljava javni interes, osim onog koji se finansira sredstvima iz budžeta po solomonskoj definiciji „budžetskog sufinansiranja programskih sadržaja“. No, hajde da ostanem u temi. Elem, gledajući rubrike u Beogradskoj hronici čujem novinarku koja kaže u najavi, da je iz njihove medijske kuće tog i tog dana prosleđeno više desetina pisama na određene adrese javnih ustanova, ministarstava, sekretarijata....  sa kojih očekuju potvrde o mogućnosti snimanja tema za koje je novinarska fela procenila da su od javnog interesa. I dotače me opako ova novinarska beleška, tokom koje sam u pokrivalici ( žargonski rečeno) videla brze prste na tastaturama računara administrativnih radnica koje putem mejlova šalju zahteve RTS-a za snimanja  određenih rubrika. Zaparaše mi sluh reči voditeljke programa „da za razliku od nekih medija u Srbiji  RTS, iako nacionalni emiter, veoma teško dolazi do željenih informacija“. Saplete me ta rečenica, jer mi otvori vidike iz kojih jasno sagledah čitavu ujdurmu manipulacije vlasti medijima koji nisu u njihovoj milosti. Daleko od toga da branim RTS, nisu mi ni omiljeni, a ni uzor, ali su jedna od retkih normalnih tv kuća, u čijim se programima još uvek mogu čuti i videti dobro skrojeni i osmišljeni sadržaji. 

Na vaše neizgovoreno, a veoma opravdano pitanje šta je pisac ovih redova  želeo da kaže, odgovor je kratak i zasnovan na iskustvu koje ide u prilog svemu do sada napisanom. Naime, u svemu što onomad rekoše na RTS-u prepoznadoh naš lokal i ovdašnje prilike. 

Primer sanacije krova pošte je jedan od onih koji ukazuju da se pojedincima može da - ćute. Kada je 1. februara ove godine u jednom turbulentnom udaru vetra sa dela zgrade Zdravstvenog centra u Negotinu odvaljen i oduvan krov, isto se dogodilo i sa limenom konstrukcijom na delu zgrade negotinske pošte. Prve su reagovale ekipe dopisnika, koje blage veze nemaju sa parama iz opštinskog budžeta kojima se „tobož“ finanisra javni interes u medijima. Objaviše tako portal East Side i Borska TV, prve vesti o letenju krovova negotinskih i nasušnih. I gle čuda, događaji tada počeše da se ređaju filmskom brzinom. Od sednice Štaba za vanredne situacije opštine Negotin posvećene tom problemu, kasnije i konferencije za novinare svih medijskih kuća koji izveštavaju sa ovog područja, (portali u okruženju se ne računaju, jer oni koriste princip copy paste). I tako svi dobiše informacije u kojima se sa prvim procenama nastalih šteta oglasiše rukovodioci oštećenih strana u sporu sa vetrom, među njima v.d. direktorka ZC Negotin, dr Biljana Paraskijević, koja je u korektnoj izjavi za medije rekla šta ima, a kasnije vrlo revnosno u kontaktima sa novinarima (jedna od njih sam i ja), lično doprinosila punoj informisanosti građanstva o stanju krova i njegovoj popravci. Ministarstvo zdravlja je odmah po  hitnom postupku raspisane javne nabavke, sanaciju, obavljenu u rekordnom roku, isfinansiralo sredstvima iz republičkog budžeta. 

Iako su se posle kratkotrajne nepogode koja je oštetila i deo krova na zgradi Pošte  oglasili i nadležni sa svojom procenom štete, učinio je to Dragiša Stojanović, direktor Područne jedinice Pošte Zaječar, na sanaciju se čekalo poduže, rekla bih skoro punih 7 meseci. Kada je ona počela skoro svaki prolaznik je moga da vidi da se konačno radi na otklanjanju posledica jakog udara vetra na zgradi negotinske PTT. Shodno lepom vaspitanju i kodeksu profesije novinara, vaš reporter je zatražio kontakt sa nadležnima, dobio ime upravnika u Negotinu, zamolio ga za informacije, objasnio da su one potrebne i veoma važne jer su u funkciji svih građana. Tom prilikom je zatražen i kontakt sa višim poštanskim funkcionerima, u slučaju da „lokalni nemaju pravo, ili ovlašćenje, da daju izjave za medije“, što je priznajem jedna od najvećih gluposti ikada smišljenih. I znate šta? Na tome se priča i završila. Jer mimo datog obećanja upravnik Pošte u Negotinu, Aleksandar Maksimović, se nikada nije javio na broj novinarskog telefona.  

Bilo je to 8. septembra ove godine.  Danas je 11. oktobar, iste godine. Dakle, prošlo je više od mesec dana čekanja. A mediji ne čekaju! Medije novinari hrane svakodnevno, tako da vremena za velika čekanja nema! 

Krov na zgradi pošte je, valjda, u međuvremenu, postavljen, a možda i nije. I znate šta, privatno kažem, to više nije ni važno. Profesionalno, zanima me, ali samo zbog javnosti koja ima pravo da zna pravu informaciju. Ali, kako doći do nje, ostaje i dalje otvoreno  pitanje! Jer, centralizaciji svega i svačega u Srbiji kraj se ne nazire – naprotiv. U takvim uslovima – ostati profesionalan u novinarstvu, ravno je podvigu!

I da zaključim priču. U poštu ću ići i dalje, da platim telefon, preuzmem poštu .... pošaljem pismo. Međutim, na pamet mi pasti neće da od jednog do drugog poštanskog radnika tragam za informacijom koja bi bila korisna svim građanima, a koja uz to nije ničije privatno vlasništvo i koja se ne naplaćuje. Mada, možda bi bilo drugačije kada bi se za informaciju od javnog intersa uz zahtev, na takve adrese, ispostavljala i podeblja faktura za naplatu. Očigledno da je to smisao privatizacije medija, njihovog puštanja niz vodu i degradiranja profesije koja je danas na najnižim granama još od vremena kada je o njoj kao plemenitoj pisao naš čuveni Laza Kostić. Očigledno ne samo krivicom novinara!

• < Prethodna
• Sledeća >