Pravila, u vidu centralizacije informacija od javnog interesa, zagorčavaju život novinarskoj feli. Zbog toga počinjem da tražim opravdanje za pisanje koje se oslanja „na izvore bliske redakciji“, a ne na one kojima bi po opisu radnog mesta, sa imenom i prezimenom, trebalo da pripadne i obaveza  obaveštavanja javnosti o vitalnim i gorućim problemima u određenim službama, ustanovama, organizacijama

Da je gorelo u Krajini tokom leta i jeseni, jeste! Na otvorenom prostoru, na skladištima otpada... na mestima gde vatri mesto nije, to je sasvim sigurno. Koliko učestalo, šta su uzroci, da li je deo bilansa i velika materijalna šteta, da ne spominjem ono najvrednije, živote ljudi? Odgovora nema što rasplamsava nezadovoljstvo novinara koji žele da svoj posao rade u skladu sa pravilima profesije. A, ona nalažu da se za informacije kontaktiraju ljudi koji imaju šefovska, koordinatorska i tome slična mesta. 

Saradnju sa Vatrogasno spasilačkom jedinicom (VSJ) u Negotinu, prekinuo je nalog iz Beograda, prema kome je zabranjeno da se novinarima saopštavaju informacije bez prethodne saglasnosti resornog sektora i tamošnje službe za odnose sa javnošću, PR službom, kako god da se ona zvala ili zove. Očigledno, samo uz saglasnost Beograda, građani u lokalnim sredinama, pa i kod nas u istočnom kraju, mogli bi da budu obavešteni o tome šta im se u dvorištu zbivalo i zbiva. Sistem je spor i otprilike podrazumeva pismo radoznalog novinara toj velikoj ADRESI u Beogradu sa pitanjima koja su u fokusu interesovanja, mada bi bilo bolje, nadobudne su preporuke, da to bude iz redakcije za koju novinar radi. Sa beogradske adrese, pak, uslediće pismo dotičnom lokalnom koordinatoru u službi koja podleže ničim izazvanoj centralizaciji informacija. Po dobijanju podataka, beogradski šef će se sa tim složiti, uz mogućnost da delove o kojima saglasnosti nema – izbriše i tako izbrušen i odobren tekst prosledi novinaru – redakciji, na iščitavanje i prenošenje javnosti. Jer, da se ne lažemo, snimanja izjava za elektronske medije nikada nije ni bilo, toga su bili pošteđeni i komandiri u policijskim stanicama, komandiri vatrogasnih jedinica, šefovi ispostava, na primer, RFZO ili PIO, Poreske uprave i drugih i tako, unedogled. Zbog toga je prosto nemoguće dobiti informaciju BEZ PODUŽEG ČEKANJA, o tome koliko opština Negotin ima zdravstvenih osiguranika, koliko ih je uspelo da dobije čipovanu zdravstvenu karticu, koliko ima penzionera starosnih, invalidskih, inostranih, koliko smo migranata kao opština dobili, otpratili, zbrinuli, koliko, čega je urađeno ili nije, kako i zašto ..... Ma, pitanja ima, ima i dobre volje da se novinarski pruži potrebna informacija javnosti. Da se izađe u susret čitaocima koji ne gube nadu da će negde, na nekom prostoru, u nekom mediju, čuti informaciju koja im je važna i od koristi, ako ništa drugo, da je imaju iz puke radoznalosti i potrebe da budu obavešteni. 

Kaže, pre izvesnog vremena, u komentarima na jedan od tekstova na portalu ES, čitateljka: ne zanima me Bor, Zaječar, Kladovo, kao odgovor na  objavljena saopštenja MUP-a Srbije – Policijske uprave u Boru, o akcijama zaplene marihuane. A, ja kažem da bi naprotiv, trebalo da nas zanima sve to što se dešava u našem najbližem okruženju, u Boru, u susednim mestima, jer treba znati da smo, upravo, na putu droge i mi, u Negotinu, i da se sa svakom otkrivenom i zaustavljenom  „proizvodnjom“, zaustavlja mogućnost  „ulaska“ i raznošenja narkotika i po našem gradu. Dobra je ta praksa slanja saopštenja iz PU Bor, njima veliko hvala, nastavićemo da ih objavljujemo jer problem je veliki i treba znati u kojoj meri se zaduženi nose sa njim, kao i sa drugim kao što su nasilje, krađe, ... spisak je poduži. Istovremeno, teško, pravo na srce, pada saznanje da se u društvu za koje se svi kunu da je demokratično i otvoreno, informacije od javnog interesa sve teže dobijaju i da novinari postaju sumnjivi čitaocima. Jer, po njima, sedma sila izbegava da radi određene teme, što uopšte nije tačno. Tačno je da procedura dobijanja informacija traje dugo i da u međuvremenu ako se ne izgubi volja, izgubi se aktuelnost za objavljivanje određenih činjenica, (o kojima se najčešće najbolje i prvo obaveštavaju tabloidi i novinari sa mrežom insajdera koji, pokazalo se, nisu uvek baš najbolje obavešteni).

Čudna su vremena odavno, doduše! Nameće se pitanje, ko je uporniji? Bahati čuvari informacija koje bi javnosti mogle da otvore oči, upozore ih, ukažu im na pojave ili novinari kojima postaje tragikomično da posle godina i godina provedenih u novinarstvu i rada pod raznim režimima i crvenim i žutim i svakojakim, danas, u osvojenoj demokratiji sa slobodama koje je ona sa sobom donela, imaju problem sa činovničkim tromim aparatom, koji brani javnost od potrebnih informacija. 

Pitam se dokle više i dokle ovako?! U celoj situaciji, novinari koji rade svoj posao bivaju etiketirani kao spori, nedovoljno inventivni, „lošiji od onih boljih“. Ima i onih koji su u usponu i slavni, zahvaljujući dobijanju informacija iz krugova insajdera i dobro obaveštenih izvora “bliskih i poznatih redakciji“. Pitam se da li i aktuelnoj političkoj garnituri, što ponovo otvara pitanje podobnih novinara i medija, aktuelnoj vlasti. 

Dok se ne promene svest i ružne navike, pa i standardi za koje kažu da su preuzeti iz evropskog zakonodavstva (?) kada su mediji u pitanju, novinarska manjina strpljivo će stajati u redu za pouzdanu informaciju, iako se plašim da će za to vreme ponovo avanzovati oni „kojima se veruje“ i koji na podatke ne moraju da čekaju, jer ih dobijaju preko veze. Ali takav je postao čitav srpski sistem, kumovski, partijski i prekovezaški. 

• < Prethodna
• Sledeća >