Pitam se, a mislim da to činim potpuno opravdano, šta rade ljudi zaduženi za brigu o građanima i gradu, rečju, lokalna vlast, u vreme najezde pasa lutalica koji su sada i bukvalno zaposeli gradske ulice i trgove? Gde su oni  koji kao prave azil, kao rešavaju pravno-imovinska pitanja, kao rešavaju loše poteze bivših vlasti ?  U međuvremenu „naoružane“ nam  komšije kreću u akciju 

Pod utiskom slika ratnog haosa od pre dve decenije, aktuelnih ovih dana u medijima povodom vazda tužnih godišnjica (Vukovar, Dvor) pogled na  uperenu pušku na terasi komšijskog stana, u Naselju Srbe Jovanovića, u subotu 19. novembra u 15 sati i 10 minuta, doneo mi je više nego opravdani strah! Jer, zamislite, hodate usred bela dana stazom u jednom od centralnih gradskih naselja i u trenutku kada mislite, gledajući spuštene roletne na mnogobrojnim stanovima, da ste  poslednji ili jedini čovek na čitavoj planeti (Negotin već poduže pruža isključivo takav osećaj svakom biću koje je u ovom gradu živelo i znalo za bolje dane), naspram vas sa terase u prizemlju jedne zgrade, kroz otvorena vrata izranja – puška. Polako, doduše, na samo desetak metara od vas, ali jeste, puška je! Prasak, praćen cvilenjem, potvrđuje tužnu realnost kojoj pripadamo! Čovek, (a ko bi drugi, sakriven iza zavesa) nišani i puca! Pravo u metu! U psa koji se  na već požuteloj i osušenoj travi ispred terase pomenute zgrade prepustio zracima zubatog jesenjeg Sunca. Uz bolno kevtanje pas beži, neznano kuda. Na moj uzvik – čoveče – nestade, kao na filmu, i puška iza poluotvorenih vrata terase. 

Iz viđenja znam komšiju, tačnije, znam da pripada tom delu ćoška naselja u kome živim. Viđam ga tokom leta i javljam se godinama sa dobar dan, dobro veče! Ali od danas - neću! Neću u ime svih životinja koje nisu krive zbog toga što ih je neko nebrigom prepustio ulici i nišandžijama sa puškama. Neću u ime dece koja su se zatekla na igralištu, nedaleko od „snajperiste“, a otprilike u tom pravcu. Nisu bili meta, ali, avaj.... Ne želim da mislim šta je moglo da bude. Uznemirenost raste! Na putu skoro da nema ljudi. Srećem ćerku mog nekadašnjeg dragog kolege, sa devojčicom, idu prema svom ulazu. Kažem joj šta me je prenerazilo. Nisam jasno čula odgovor, uglavnom, neslaganje sa opisanim puškaranjem! U svom stanu u koji sam jedva čekala da uđem, ponavljam sebi i kažem ajde ne preteruj, nije prava municija, verovatno da je u pitanju „samo“ vazdušna puška! Pa šta, odgovaram odmah, da li to treba da mi predstavlja utehu, da otera strahove!?  Cev je cev, puška je puška ! Ne želim da gledam ubistvo, isto tako ni povređivanje životinja !

Žrtva je, u slučaju da je bila vazdušna puška, sigurno preživela  ničim izazvanu pucnjavu. Bio je to miran, crni pas i žao mi ga je. Ne znam gde je nestao. Međutim, znam da ih je poslednjih dana, na ulicama grada, mnogo i sve više. U čoporima prolaze kroz centar,  glavne ulice, kidišu na bicikliste i pešake i veći su nego oni od pre desetak dana, koje su odveli šinteri u nekoj od akcija kojoj nisam prisustvovala ali sam čula da je bila organizovana.   

Psi koji su nam vraćeni, posle nazovi privremenog zbrinjavanja, nisu iz našeg kraja, iz našeg legla, gradskog. Možda iz susednih sela, možda iz drugog grada, zamenili ih skupljači, pa ih vratili u pogrešno mesto. Doista, šta da radimo kada se suočimo sa čoporom od desetak , često, veoma agresivnih životinja. Znam, prva među uplašenima sam ja. Na Miloševski put idem isključivo taksijem u obilazak najbližih. U upravo uređenu rodnu ulicu Stefanije Mihajlović u kojoj caruju novi asfalt, novi preširoki trotoari i mnogo parkiranih automobila, odlazim sa strahom jer je i tamo sada duplo više pasa lutalica. Pitam se ko je ovde lud, a ko zbunjen? Nije mi jasno mnogo toga. Ne branim ja i ne zalažem se za „nenormalnu“ brigu o psima lutalicama. Jedino, nalazim opravdanja. Nisu krivi zbog toga što su na mestima na kojima im mesto nije. Brinem o našem fizičkom, a mnogo više o mentalnom zdravlju, o zdravlju ljudi. Šta govori činjenica da eventualna nezadovoljstva i frustriranost lečimo oružjem? Danas pucnjem u psa, sutra ... ? Ne želim ni da mislim na posledice, mog, našeg .... zajedničkog nezadovoljstva. 

Pitam se, a mislim da to činim potpuno opravdano, šta rade ljudi zaduženi za brigu o građanima i gradu, rečju, lokalna vlast, u vreme najezde pasa lutalica koji su sada i bukvalno zaposeli gradske ulice i trgove, jer u cilju sprečavanja nisu na vreme preduzete mnogo efikasnije mere. Gde su oni  koji kao prave azil, kao rešavaju pravno-imovinska pitanja, kako bi konačno počela izgradnja famoznog prihvatilišta, kao rešavaju loše poteze bivših vlasti, kako bi napravili jedan svoj, pravi, a da ne bude opterećen nasleđem prethodne ružne (političke, pre svega) prošlosti.

Alo, bre ljudi ?! Ne priliči, ali moram da kažem alo BRE, jeste li vi utvrdili prioritete svoga rada, budućnosti ovoga grada u svakom pogledu, kada ste prihvatili funkciju, a sa njom i breme odgovornosti? 

Ako ste morali, a jeste, da iz budžeta opštine za devet meseci na ime naknada štete usled ujeda pasa lutalica date 14.234.602 dinara unesrećenim i povređenim ljudima, imate li procenu koliko će to biti do kraja kalendarske, 2016. godine. Da li je to jedna od većih, ovogodišnjih, investicija opštine? Zar tako otežano ide saradnja ljudi uključenih u neku, kako smo pisali na portalu ES, Komisiju za zbrinjavanje napuštenih pasa i mačaka? Zar do sada nije moglo da se nađe mesto sa rešenim imovinsko pravnim odnosima u ovolikoj i ovako praznoj opštini, pa da se zbrinu naši, uglavnom, odbačeni kućni ljubimci i uglavnom dovedeni iz drugih krajeva psi. Ljudi, uzmimo se u pamet! Počele su puške da pucaju, pa sve i da su vazdušne, puške su! Ima li rezona da deca gledaju kako se kroz poluotškrinuta vrata terasa u naseljenom stambenom bloku kao u sačekuši, pojavljuju duge puščane cevi. Vreme Indijanaca i kauboja je odavno smešteno u western filmove i literaturu! Hajde da napuštene životinje smestimo u prihvatilišta, jer su napadi pasa lutalica sve učestaliji! Negotinom sablasno, tokom celog dana, posebno tokom noći, odjekuje njihov lavež. Pitam se ima li izgleda da se to u dogledno vreme promeni. 

Nikada više, ali nikada, ne želim da se nađem na pravcu puščane cevi koja izranja iz nečije sobe, kako bi se oterali psi lutalice. A šta ako .... ? 

Ne, na to moram da prestanem da mislim! Prepustiću teret brige i odgovornosti za zdravlje i bezbednost sugrađana onima koji su prošli izbornu volju većine građana! Pozivam ih da oni počnu da rade svoj posao, za koji su, uostalom, i dobro plaćeni!

Podsetiću sve naše čitaoce da smo decembra prošle godine u četiri nastavka na portalu East Side plasirali sve navode koje smo mogli da dobijemo od nadležnih u vezi sa izgradnjom prihvatilišta (azila) za pse, a za koje smo verovali da će tokom godine koja već ostaje za nama,  bar delom biti ostvareni.

• < Prethodna
• Sledeća >