U ovom periodu godine važno je podići svest o drastičnom porastu broja osoba, pogotovo mladih, koje probaju psihoaktivne supstance. U hemijske se ubrajaju zavisnosti od onih koje menjaju svest, mišljenje, raspoloženje, ponašanje. Među njima se izdvajaju duvan, alkohol, sedativi i razne vrste droga. Poslednjih godina i nehemijske zavisnosti uzrokuju ogromne probleme, najčešće među mlađom populacijom

Možda grešim, verujem takođe, da će mnogi zameriti što ih indirektno prozivam jer mislim da ne rade dovoljno ili da ne rade uopšte posao koji su sami izabrali, ali moram da konstatujem da je u Negotinu, za razliku od drugih gradova u Srbiji, skoro zamrla svaka aktivnost u vezi sa prevencijom bolesti zavisnosti. Kazaće mnogi da pričam napamet, da nisam zakucala na vrata škola, njihovih psihološko-pedagoških službi, da nisam pitala zdravstvene radnike, ali avaj, raspitala se jesam i ostavila da u formi crtice samo podsetim javnost da je prošlo punih 30 dana novembra koji je prema Kalendaru zdravlja proglašen za Mesec borbe protiv bolesti zavisnosti. Obeležava se u cilju preventivnog delovanja, edukacije i skretanja pažnje na bolesti zavisnosti koje su uzele maha u epidemiološkim razmerama. Tačan broj obolelih lica na teritoriji Srbije, a posebno u Negotinu nije poznat, naravno, ali je i više nego dovoljan da bi se o ovoj temi, sve češće govorilo!

Bolesti zavisnosti, doduše, nisu  sprecifičnost našeg vremena. Pedesetih godina 20. veka, s pojavom Hipi pokreta, došlo je do masovnije upotrebe uzročnika hemijske zavisnosti kao što su droga, alkohol, nikotin, opijum i druge psihoaktivne supstance. U poslednjih nekoliko decenija, od pojave interneta, „pametnih“ telefona, društvenih mreža i video igrica, sve češće se spominje i postojanje savremenih, nehemijskih oblika zavisnosti u koje još spadaju i zavisnost od kockanja, vežbanja i seksa.

Ipak, najčešće se i dalje govori o zavisnosti od narkotika, a negde sa strane je zavisnost od alkohola, koja je isto toliko važna i čak brojnija nego što je zavisnost od psihoaktivnih supstanci. Kao i uvek na prvom mestu je zavisnost od opijata, lekova, tj. supstanci koje se inače prepisuju legalno ali se uzimaju u prevelikim dozama. Sve to ne treba da nas ostavi ravnodušnim jer su među zavisnicima u velikom broju deca, što znači da treba veoma ozbiljno da shvatimo i pristupimo ovom problemu. 

Neka istraživanja su potvrdila da je prosečan zavisnik u starosnoj dobi od 15 do 30 godina. Lečenje bolesti zavisnosti je dug i težak proces, uz činjenicu da je svaka zavisnost specifična, ali je i kao takva, izlečiva. To jeste, dakle, hronična bolest, oporavak je dugotrajan, ali može biti uspešan, a važnu ulogu u ovom procesu ima volja obolelog i podrška članova porodice, kako bi se što kvalitetnije ispunio cilj lečenja - uspostavljanje apstinencije.

E, upravo da ne bismo stigli do te faze koja je dugotrajna, mukotrpna i veoma kompleksna, važna je primarna prevencija, odnosno sprečavanje nastanka bolesti zavisnosti kod mladih. Prevencija je najvažnija iz mnogo razloga, a da bi se to postiglo, neophodna je saradnja svih institucija, kako obrazovnih tako i onih koji će kontrolisati upotrebu uzročnika koji dovode do hemijskih ili nehemijskih bolesti zavisnosti. 

U toj rečenici koja već bije u crveno leži i suština ove kraće priče o mesecu koji je prošao, skoro pa, nezapaženo. A bilo je prilike da bar u jednom od trideset novembarskih dana, sa neke strane, od nekud, iz nekog udruženja, škole, sa adresa onih koji se bave građanskim aktivizmom pa i samih zvaničnih struktura vlasti dobijemo kao medij, najavu i poziv za tribinu, sastanak, zavšnicu ili svođenje rezultata ankete, projekta, vezanog, na primer, za prisustvo psihoaktivnih supstanci u školama, na ulici.... našem gradu! Onako, kao što stižu najave za izložbe slika, književne večeri, obeležavanja godišnjica, nekih i nekakvih. (Ovo navodim, prosto kao šablon,  a ne da bih iznela kritički pristup bilo kom obliku organizovanja kulturnog, društvenog života, jer to uopšte nije namera ovog pisanja, s obzirom da smatram da su nam ovakva druženja više nego potrebna.) 

Namera je, da budem konkretna, jasna i glasna? Da li smo mi u Negotinu i vasceloj nam opštini pošteđeni ovog poroka te ne nalazimo za shodno da o bolestima zavisnosti razgovaramo otvoreno i da ovom problemu pristupimo roditeljski i društveno odgovorno, kao zajednica? Sve učestalija saopštenja koja nam prosleđuje Policijska uprava u Boru, treba, doista treba da nas prodrmaju i da otvorimo širom oči, jer malo-malo pa čujemo, pročitamo, da je policija u akcijama zaplenila solidne količine narkotika, marihuane, nekada veće, nekada manje, ali da li to menja suštinu! Droga je tu, a tu su i lakoverni, najčešće mladi koji svoja prva iskustva sa drogom stiču u periodu adolescencije, razvojne faze mlade osobe na prelazu iz detinjstva u odraslo doba, koja počinje sa  pubertetom, oko 11-12. godine i traje sve do dvadesetak navršenih godina, kada se smatra da je vreme za postizanje samostalnosti i zrelosti koje su već karakteristike odrasle osobe. „Reč je o periodu burnih telesnih i psiholoških promena kada se pred mladu osobu stavljaju i određeni razvojni zadaci, da se  oformi identitet, da se prilagodi telesnim promenama i seksualnosti, da se osposobi za bliskost i odgovornost sa drugima. Bunt protiv roditelja i drugih autoriteta je svojstveno upravo ovom periodu u razvoju mladih. U adolescenciji su mladi zaokupljeni svojim izgledom, kvalitetima i sposobnostima i to stalno preispituju, pa je često prisutan manji ili veći pad samopouzdanja i samocenjenja. To je period kada mladi pate dublje i intenzivnije nego što su ikada patili i što će ikada patiti. U pokušaju da savladaju teškoće u postizanju ovih razvojnih zadataka adolescenti počinju da koriste duvan, alkohol i druge droge – psihoaktivne supstance“. (Citat je preuzet iz stručne literarture).  

I zato za kraj ostavljam podsećanje na vreme od pre dve tri decenije, kada je Opština Negotin imala formiran Odbor za borbu protiv bolesti zavisnosti, koji je prestao da radi pre deset godina, zbog procene tadašnje vlasti ili nerazumevanja ljudi na vlasti, da on kao takav, ne treba da postoji, rekao je za portal ES Voja Kožicić, dugogodišnji predsednik Odbora, i tada i sada radnik Opštinske uprave u Negotinu.

Meni se, doduše, čini da je to bilo voljom pojedinca. Šteta! Jer, taj i takav odbor koji je po utvrđenoj dinamici imao po nekoliko sastanaka godišnje na jednom mestu je okupljao školske pedagoge, psihologe, zdravstvene radnike, pre svih psihijatre i pedijatre, predstavnike policije i naravno, novinare, koji su osim kao članovi Odbora, sa osmišljenim nastupima svih ljudi koji su bili uključeni u ovaj veoma važan posao preventive, imali nastupe u medijima, pružali smernice kako i gde tragati i pokušati savetom i edukacijom da da daju  kakakv takav ali ipak odgovor koji tera na razmišljanje. Ne samo one koji su bili izloženi mogućnostima da na razne načine i upotrebom raznih supstanci postanu zavisnici, već i roditelje koji bi bili budniji u praćenju ponašanja i odstupanja od uobičajenog ponašanja svoje dece, koja su uvek među prvima na udaru dilera i prodavaca narkotika. 

Taj isti nekadašnji Odbor koji je, kada je radio u punom sastavu, bio pretesan da primi sve članove u maloj skupštinskoj sali, bio je zadužen za sprovođenje anketa po školama, za predavanja, za kampanje i, naravno, za izradu programa prevencije protiv bolesti zavisnosti. 

To što Odbor ne postoji već deset godina ne znači da ne bi mogao da se formira ponovo, sa novim ljudima, novim idejama, da bude jedan od onih koji rade pri opštini! Ne bi koštao a nije, doduše, ni pre. Ali je zato bio dragocen reper u odnosu na koji su sprovođene aktivnosti i kakve takve mere prevencije. 

Zato sam ovaj tekst posvetila nama i upravo minulom novembru – mesecu  koji je prema Međunarodnom i Nacionalnom kalendaru zdravlja posvećen borbi protiv bolesti zavisnosti, sa ciljem podizanja svesti stanovništva o štetnim efektima droga i mobilisanja celokupnog društva za uključivanje u aktivnosti na suzbijanju njihovog korišćenja.

Ne treba zaboraviti da je konzumiranje psihoaktivnih supstanci ne samo zdravstvena pretnja već i značajan socio-ekonomski teret  kako u svetu tako, nažalost, i u Srbiji i u našoj maloj negotinskoj zajednici. Primarna prevencija odnosno sprečavanje nastanka bolesti zavisnosti je najvažnija.

Ima li nade da se u Negotinu svi zajedno pozabavimo ovim problemom?

• < Prethodna
• Sledeća >