Nekada odmaralište sa pogledom na grad, a danas slika i prilika propadanja i zanemarivanja.

Na prepoznatljivoj lakat krivini na putu ka manastiru Bukovo i Poljoprivrednoj školi pre par godina nalazile su se stepeničasto postavljene drvene klupe i stepenište koje ih je razdvajalo. Odavde su šetači mogli da odmore i uživaju u panorami grada i lepoti nizije koja se pred njima pruža.

Danas, skoro, pa ih više nema. Godine neodržavanja uzele su svoj danak. Od klupi je ostalo svega dve klupe na vrhu litice, a njihovu lepu boju sveže isečenog drveta zamenilo je sivilo propasti.

Ko je odgovoran za ovo? Stanovništvo koje se na propadanje toliko priviklo da je sivilo postalo svakodnevnica ili nadležne službe za održavanje koje u nedostatku sredstava krpe kraj sa krajem da obave one veće, glavne dužnosti?

Nije ovo jedini primer  oronulosti u našem gradu. Nekadašnji industrijski giganti, Krajina Vino i Poljotehna, pod zubom vremena svake godine postaju sve manje vidljivi pod prodorom šiblja. Džon Raskin je u jednom od svojih radova govorio o tome da je stanje arhitekture našeg okruženja odlika našeg duha. Ako ovako izgleda naše okruženje, a šta onda reći za duh?