Vršilac dužnosti direktora Negotinske gimnazije Vladimir Veličković za ES portal govori o odnosu profesora i učenika u toj školi, problemima koji ih muče, novitetima u školi, planovima za budućnost, kao i o uspesima koje učenici te škole postižu.

Kako ocenjujete odnos profesora i učenika?

Odnos je dobar ali uvek može biti bolji, želimo da ga poboljšamo u smislu da profesori budu bliži đacima i njihovim potrebama, a isto tako đaci da shvate svoje obaveze i da se saradnja profesora i učenika podigne na viši nivo.

Šta je prema Vašem mišljenju razlog zašto sve manje učenika upisuje gimnaziju?

To je problem koji nas muči i sa kojim ćemo se boriti  na sledeći način, probaćemo malo da približimo školu đacima u smislu da sva njihova interesovanja probamo da zadovoljimo, a i da ih podstaknemo da se malo više zainteresuju i za predmete i oblasti koje ih toliko ne zanimaju. Mi smo ušli u neki kliše gde se bukvalno iz svakog predmeta traži određeni prag znanja i to je to, tu će morati da bude malo prilagođavanja današnjim đacima u smislu da im afinitete koje imaju razvijamo, a stvari koje ih manje zanimaju, ne da zapostavimo, ali da se ipak usmeravamo prema njihovim potrebama. Ako od njih tražimo suvoparno i mnogo, kod  pojedinih đaka se onda javlja veća nezainteresovanost i manja volja za učenjem. Činjenica je da moramo da se prilagodimo deci i da ih pripremamo za fakultet, jer to je zadatak ove škole, problem je što više ni ambiciozni đaci nisu zainteresovani da u svemu budu maksimalno obučeni, jer već počinju da im se javljaju sfere interesovanja. Od 1991. godine do sada nije u gimnazijama urađena nikakva reforma školstva, iz svih predmeta se traži maksimalno, pa učenici ne mogu da se u potpunosti posvete onome što ih zanima i što planiraju da nastave da izučavaju na fakultetu. 

Da li je problem zbog kog đaci ne upisuju gimnaziju i prelaze u druge škole, između ostalog, i to što nemaju dobru komunikaciju sa nekim profesorima?

Sigurno je da komunikacija između đaka i profesora može da bude bolja i mora da bude bolja. Škola je postala tržište, a đaci biraju koju će školu da pohađaju. U zavisnosti od toga šta im je interesantno i potrebno, oni se odlučuju koju će  od ponuđenih škola upisati.  Škola koja realno najviše može da ih pripremi i da im da znanje potrebno za fakultet je gimnazija. Ja kao neko ko je preuzeo dužnost rukovodioca želim da tu komunikaciju između đaka i profesora podignem na što viši nivo, da profesori shvate situaciju u kojoj se nalazimo i da, normalno, deca shvate pravi razlog zbog kog dolaze u školu, a on nije samo društvo ili lepo okruženje, već priprema za fakultet. Tako da se borimo i da profesore prilagodimo đacima, ali i da đaci shvate svoje obaveze.

Kakve još ambicije vezane za Negotinsku gimnaziju imate?

Kako sam već rekao od 1991. godine ništa u gimnazijama nije reformisano, tako da su one ostale bukvalno u prošlom veku. Mi i dalje nudimo dva smera, probaćemo da vidimo da li može da se počne sa još nekim smerom, kako bi se osvežila škola. Probaćemo, pre svega, da učila maksimalno poboljšamo, to jest da osavremenimo malo nastavu. Do kraja školske godine imaćemo novi kabinet informatike, što će značiti učenicima, prvo jer su nam računari na kojima deca rade prestareli, a drugo neće morati da se dolazi popodne na redovnu nastavu, što je do sada bio slučaj, jer smo imali samo jedan kabinet i drugačije nije moglo da se funkcioniše.  Radimo na tome i da se postavi više belih tabli, kao i audio ozvučenje u kabinetima za strane jezike, kako bi nastava bila kvalitetnija. Plus redovno održavanje i saniranje svih problema, koje velika zgrada, kao što je zgrada gimnazije ima. U planu je da se odradi anketa sa đacima, da vidimo šta oni smatraju da je još potrebno da se uradi po školi, kako bi im se olakšao i osvežio boravak u njoj. 

Šta je urađeno od kad ste postavljeni na mesto v.d. direktora Negotinske gimnazije?

Sanirani su neki tekući problemi, imali smo par kvarova na zgradi, vodovod je morao da se popravlja, promenili smo javnu rasvetu, koja je bila pokvarena, pa je u celom školskom dvorištu bio mrak. Uspeli smo da završimo majstorske radove u novom kabinetu za informatiku, koji je odobren od strane opštine Negotin. Radove i opremanje tog kabineta odradio je Đerdap II.  Direktor Đerdapa II, Ljiljana Milicanović izašla je u susret našoj molbi za pomoć školi u vidu sponzorstva, koju smo uputili, pa je taj kabinet u suštini njihova donacija. 

Prošli petak je bio Dan učeničkog parlamenta, kako su se učenici snašli u ulozi profesora i drugih zaposlenih u školi?

Dan učeničkog parlamenta je fino protekao, deca su bila raspoložena, oni vole takva dešavanja, kada im se pruži mogućnost da se nađu i u ulozi profesora, sekretara, direktora škole, šefa računovodstva ili pomoćnih radnika, tako da su taj dan deca mnogo prisnija i primeti se da, kada stanu nasuprot svojih vršnjaka, shvate da nije lako biti sa druge strane katedre.  To je jedan vrlo lep vid druženja, koji stvara prisniji odnos između nastavnika i učenika.  Taj dan je i vrlo edukativan za đake, jer na kraju dana shvate kako je biti profesor. Ovakvih dešavanja treba da bude više, ne samo na Dan učeničkog parlamenta, jer to je način da se deca i profesori bolje upoznaju i razumeju.

Da li učenici Negotinske gimnazije idu na takmičenja i kakve rezultate postižu?

Takmičenja su počela u drugom polugodištu. Ona su trenutno na školskom i opštinskom nivou, ali su neka već stigla i do republičkog. Ovog vikenda će 2 naša učenika učestvovati na republičkom takmičenju iz matematike, koje će biti održano u Kraljevu. Učenici naše škole učestvuju i u sportskim takmičenjima. Stonoteniseri čekaju republičko takmičenje, koje će biti u maju. Danas su se i u muškoj i u ženskoj rukometnoj selekciji učenici gimnazije plasirali na okružno takmičenje, a za par nedelja će biti i takmičenje u košarci, na kome očekujemo da ćemo takođe ostvariti dobre rezultate.

Znači još uvek ima ambicioznih učenika koji žele da se takmiče?

Tačno. Cilj škole, kao što je ova, nije samo terati učenike na suvoparno učenje, već podsticati ih da se razvijaju u onome u čemu su dobri. Oni moraju imati takmičarski duh, ako žele da napreduju u bilo čemu. U svakoj generaciji imamo po jednog ili dva učenika koji su stvarno ambiciozni, tako da oni idu na takmičenja i mahom stižu do republičkih takmičenja. Ipak, činjenica je da je broj takve dece mali i da nema dovoljno ambiciozne dece. Naš cilj je i mi se trudimo da kod učenika probudimo ambiciju, na taj način što će profesori uočiti njihove afinitete i pomoći im da ih razviju.