U Srbiji su poslednjih godina najbrojniji zaposleni u državnom sektoru i javnoj upravi. Oni čine više od polovine ukupno zaposlenih, a negativnu sliku Srbije upotpunjuje ogroman broj nezaposlenih, više od milion, i činjenica da na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner. Upravo minuli Praznik rada dočekalo je samo oko 700 000 radnika zaposlenih u industriji i trgovini i daleko veći broj zaposlenih u državnoj upravi. 

Upravo minuli Praznik rada u Srbiji, dočekalo je samo oko 377.000 radnika u prerađivačkoj industriji i oko 310.000 radnika uposlenih u trgovini. Sve njih, premašio je broj zaposlenih u državnom sektoru.  Ćata u državnoj upravi je 160.000, u obrazovanju radi skoro 133.000 ljudi i još je oko 164.000 uposlenih u zdravstvu i socijali. Bez javnih preduzeća, za državu radi oko pola miliona ljudi. 

I ako je neko kojim slučajem pomislio da je reč o minimumu zaposlenih u proizvodnji, grdno se prevario, budući da osipanju industrijskog sektora u Srbiji još nije došao kraj. Svakoga dana se očekuje da se ozvaniči gašenje dobrog dela radnih mesta u 17 strateških državnih preduzeća koja će  izgubiti državnu zaštitu. Ukoliko je verovati nekadašnjem, a sada je sasvim izvesno (posle izbora) i budućem srpskom premijeru, "preživeće" RTB "Bor" i rudnik "Resavica", a zadovoljavajuće rešenje će se verovatno pronaći i za PKB, imajući u vidu da ovo preduzeće ima veliki potencijal za razvoj. Za neka od ostalih preduzeća će možda biti, kao i ranije, produžen rok za restrukturiranje, dok će manji broj  preduzeća ići u stečaj, koji većina neće preživeti.

U Srbiji se godišnje ugasi na desetine preduzeća 

Samo od prošlog do ovogodišnjeg Prvog maja, praznika rada, koji smo ovih dana obeležili, u stečaj su otišli "Prvi maj" iz Pirota, novobeogradski IMT, "Beogradska industrija piva", "Želvoz", Fabrika vagona Kraljevo, "Vršački vinogradi", "14. oktobar", "Industrija hemijskih proizvoda Prahovo", "Budimka", "Putevi" iz Sremske Mitrovice, šest delova "Prve petoletke", "Prva iskra" iz Bariča, "Servoupravljači" i još neka manja. Imajući u vidu način na koji je sprovođena srpska tranzicija i naročito privatizacija, nije nikakvo čudo što je većina velikih industrijskih preduzeća doživela propast, smatraju ekonomski stručnjaci.

 Nesporno je da se ponovna industrijalizacija Srbije nameće kao imperativ, ali je za to potreban ogroman svež kapital, i to na duge staze. Industrijalizacija je složen, zahtevan ali i rizičan posao, koji samo uz efikasnu podršku države, daje dobre rezultate tek u srednjem roku. Savremena globalizacija je nametnula nove nemilosrdne uslove, sa kojima se, nažalost, mogu boriti samo veliki. Srbija je talac vladavine političkih partija koje, uglavnom, razmišljaju u okviru jednog izbornog ciklusa, vodeći najčešće pragmatičnu i populističku politiku, sračunatu da se obezbedi barem još jedan četvorogodišnji mandat.

Na kraju tranzicije i privatizacije društvene svojine radikalno je izmenjena industrijska, privredna i društvena struktura Srbije, upozorila je nedavno Nada Novaković, naučni saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu. Na kraju privatizacije uništen je, prodat, poklonjen i nelegalnim načinima i sredstvima iz zemlje iznet gotovo čitav društveni kapital.

„Zbog toga je Prvi maj praznik nove kapitalističke klase, a ne radnika Srbije. Najbogatiji među njima su na svetskim listama najbogatijih ljudi i to im ne smeta da su u isto vreme i dužnici poreza, zarada i drugih primanja radnika“, ističe Novaković. „ Nasuprot njih su sve siromašniji srednji slojevi i razvlašćena i razmrvljena radnička klasa. Srednji slojevi će se naći pod još jačim udarom reformi, smanjenja zarada i sve težeg zadržavanja posla. Radnici će konačno postati marginalni, izopšteni iz najvažnijih oblasti društvenog života. Prvi na udaru su radnici preduzeća u restrukturiranju i onih kojima preti stečaj i likvidacija. Njihovu sudbinu kroje strani kreditori, a već su je uništili domaći preduzetnici, stečajni i drugi upravnici i lokalni moćnici“.

U Srbiji, po svemu, obesmišljen Praznik rada 

U Srbiji je Praznik rada obesmišljen jer su i Zakon o radu i stvarna praksa poništili pravo na osmočasovno radno vreme, rad sa punim radnim vremenom, siguran posao i zaradu od koje može da se živi kao čovek, pravo na plaćeno lečenje, bolovanje, obrazovanje, a skoro i na sindikalno organizovanje. Nikada do sada, u poslednjih 80 godina, na ovim prostorima radnici nisu imali manje razloga da se raduju i slave Prvi maj. Umesto slavlja postoje brojni razlozi za protest i demonstracije radnika: protiv nezaposlenosti, siromaštva i uništavanja privrede i društva. Za takav protest nisu spremni ni bivši, niti sadašnji radnici jer se bore za golo preživljavanje. Nema ni primerene sindikalne akcije, ali ni solidarnosti građana. Znaju to politička elita na vlasti i kapitalisti pa ne moraju uopšte da se uzbuđuju.

Primeri uspešne tranzicije u Srbiji se mogu brojati na prste dve ruke. To su pre svega firme koje su prodate tenderom i to u prvim godinama privatizacije. I dalje uspešno posluju dve fabrike duvana, tri cementare, nekoliko pivara, mlekara i fabrika hrane, valjaonice bakra i aluminijuma u Sevojnu, a tu su  još poneki zaista retki primeri privatizovanih preduzeća. Jer, za razliku od Češke, na primer, Srbija nije znala, a to ne ume ni sada, da privuče strani kapital, sačuva i unapredi razvoj industrije.

Srpska industrija na staklenim nogama 

Učešće industrije u stvaranju društvenog proizvoda u 1988. godini je kod nas iznosilo 44,8 odsto. Kasnije je revidirano na 36,5 odsto. U 2013. godini u industriji se stvaralo 20,9 odsto BDP, a u prerađivačkoj industriji svega 16,1 odsto. U BDP-u Češke u 2012. godini učešće industrije je iznosilo 39,6 odsto.

U izradi teksta autor je koristio nekoliko izvora i navode iz stručne štampe i publikacija