Srpska nacija u ovom trenutku drži nekoliko neslavnih rekorda. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), sa stopom siromaštva od 24,6 odsto Srbija je zauzela prvo mesto među siromašnim zemljama Evrope. Srbija je na prvom mestu na evropskoj listi po broju samoubistava i čak 11. na svetskoj listi što dodatno upozorava!

Zvanično nas proglasiše za najsiromašniji i narod koji je veoma sklon samoubistvima. Prednjačimo čak! Iako vremešni sa završenim školama i fakultetima živimo sa mamama, tatama, babama i dedama, jer se nema para za stan i samostalan život! Kako bi i bilo kada i oni koji rade, rade da zarade najniža primanja u odnosu na sve zemlje exYu, regiona i Evrope. Čitam pa nešto ne mogu da verujem da smo vazda na prvom mestu po neslavnim rekordima. Zbog svega toga pade mi na pamet deo izuzetnog teksta predstave „Kralj Ibi“, koju su nekada u Jugoslaviji (tako nam se država zvala), krajem šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka, gledali studenti, radnici, intelektualci! Za Ibija i nosioca glavne uloge u predstavi, Zorana Radmilovića, koji odavno nije među nama, tražila se uvek karta više. Smejala se publika, uživala u bravurama tate Ibija, a ni sanjala nije, naravno, posebno mladi koji su učeći stasavali za porodični život i preuzimanje sudbine u svoje ruke, da će posle smeha doći vreme kada će (oni sa dužim pamćenjem) tražiti sudbonosnu sponu između na sceni izgovorenih rečenica i života koji žive, svako sa svojim mukama i preokupacijama. 

Zbog nekih delova teksta Alfreda Žarija publika je smejući se plakala. Danas? E, danas plače od muke.

„O narode, gde ste, gde ste seljaci, radenici, poštena inteligencijo… A, tu ste… Vi to nekom prečicom, nekom stranputicom. Moj narod me opet izaziva da im održim jedan govor, da to ovako sunem u masu pa kako padne… Nekako krene od nama ka njima… Neka taj govor klizi k’o po vodi… Ej, narode… Divan narod, divan, obožavaju me prosto… Ej, narode moj… Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov, šta će mi polovan narod, zamenim to pa koliko dobijem, nije važno… O, narode… Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarskog, kafilerijskog tipa… Dobro je, dobro je… On meni sve šapuće, tu mi samo šoroboće u uvo, samo mi ubacuje muhu u uhu… Oho, bože, šta neće glava da nam pati… samo da se ne zarati… Oj, narode… Kakvi glasovi, kakvi intenziteti glasova, kakva snaga intenziteta glasovnih mogućnosti u ovom trenutku razvoja. Neću da menjam narod ipak, neka ostane, tak’i je kak’i je…“

Ej, narode moj… Šta je to sa tim mojim narodom?

Srpska nacija drži nekoliko neslavnih rekorda. Zvanično je objavljeno da smo dobili i status zemlje sa najvišom stopom samoubistava.  

„Jedna od najvećih problematika srpskog modernog društva jeste visoka stopa samoubistava. Srbija je na prvom mestu na evropskoj listi po broju samoubistava i čak 11. na svetskoj listi što dodatno upozorava! U Srbiji se dnevno dogode od 4 do 6 samoubistava što je svakako zabrinjavajuće“, navedeno je u obrazloženju. 

Domaći stručnjaci iz sfere psihologije napominju da je najveći problem ekonomsko stanje u samoj državi ali ujedno i nedostatak perspektive što je najčešće razlog mladima da sebi oduzmu život.

Međutim, da li su samo siromaštvo i nemaština direktni razlozi za samoubistva? Depresija isprovocirana besparicom i siromaštvom? 

Pitanje velikog broja samoubistava je podelilo stručnu javnost i dok se tim povodom sprovode istraživanja nije na odmet da kažemo da ima i drugih oblasti u kojima smo proglašeni liderima. Na primer, prvaci smo i po stopi siromaštva. U evropskim razmerama. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), sa stopom siromaštva od 24,6 odsto Srbija je zauzela prvo mesto među siromašnim zemljama Evrope. 

Na granici siromaštva u Srbiji živi 1,8 miliona stanovnika, što znači da je svaki četvrti građanin siromašan.

Naši građani su siromašniji od Grka, koji žive u zaduženoj i prezaduženoj zemlji. Njihova stopa siromaštva je 23,1 odsto. Na trećem mestu je Rumunija s koeficijentom siromaštva od 22,6 odsto, Španija sa 22,2 i Bugarska sa 21,2 odsto. 

Prema zvaničnim podacima RZS, prag rizika od siromaštva u 2012. godini u Srbiji je iznosio 13.680 dinara mesečno za jednočlano domaćinstvo. Za tročlanu porodicu prag rizika od siromaštva je 24.624 dinara, a za četvoročlanu 28.728. 

Skoro polovina srpske populacije jedva sastavlja kraj s krajem, potvrđuju svetska istraživanja ali i domaća statistika. 

Prošlog meseca novčanu socijalnu pomoć u Srbiji je primalo 267. 949 ljudi, a iz republičkog budžeta je za te namene izdvojeno 1,12 milijardi dinara. Osnovica za isplatu je bila 7.704 dinara. Posebnu mesečnu naknadu od 13.228 dinara prima 446 osoba. Za dečji dodatak ukupan iznos je nešto veći od milijardu dinara, a prima ga 204.755 porodica za 384.334 dece. Redovan iznos dodatka je 2.593, a uvećan iznosi 3.371 dinar. Cenzus za ostvarenje prava je da prihodi u porodici po članu domaćinstva ne prelaze 8.051 dinar. 

Dakle, s pravom se postavlja pitanje kuda mi to idemo? Imamo li ga i šta nam je cilj, hoćemo li se samoizbrisati gumicom za prvake. 

Nešto ovde ne ide, o narode moj!