Narodna banka Srbije, razni zavodi, jedan od njih za statistiku, viđeniji ekonomisti (čitaj politički podobni), medijski magnati koji uživaju naklonost vladajuće elite, konačno i sama vrhuška naše vlasti, zdušno se trude da nam pričama život oboje i učine svetlijim. Međutim, eksponiranje teza o boljem životu je u funkciji politike, definitivno

Pitam doista, najdobronamernije, da li vi poštovani čitaoci, sugrađani, narode Srbije, razumete govor naših političara ? Ja priznajem, apsolutno, ne. Njihove priče su uvek bezuslovno uvijene i šarene, naravno, u cilju održanja na vlasti, a njihovi eksperti u oblasti ekonomije su više politikanti nego tumači jedne složene oblasti koju nikada, priznajem, nisam volela, a nisam je preterano ni razumela. Znam, ostao mi je u sećanju život koji sam živela kao dete, kasnije i akademski građanim. Koliko sam i šta mogla da kupim u nekadašnjoj Jugi, štedeći metalne dinare u nekakvoj kasici, koliko sam i kako mogla da potrošim kao student, skromnu mesečnu apanažu koja je stizala iz roditeljskog doma, u kome je kao i u svim građanskim i radničkim porodicama otac radio, a majka bila domaćica, posvećena kući i podizanju dece, ali i sa skromnim sredstvima tzv. studentskog kredita. Ta nevelika, danas kažu, stipendija, bila je namenjena vrednim đacima (sa dobrim ocenama) i iz materijalno ne baš najbolje stojećih porodica, a nešto veći iznosi, u vidu nadgradnje, kada su i opštine priskakale u pomoć, stizali su i bili garant da će stipendista-kadrovik, kasnije raditi u sredini svog porekla, po završenim školama. Pod uslovom da fakultet završi ! U suprotnom, zbog svakog kršenja odredbi ugovora koji je bio obavezan ili zbog ocena nižih od traženog proseka, sredstva kredita, osnovnog ili kadrovskog, su morala da se vrate. Bez diskusija. 

Dakle, u to vreme, znalo se ko, koliko i šta kome daje. Znalo se koliko treba da se izdvoji za život, koliko za troškove koji se zovu luksuz, koliko za jedan godišnji odlazak na more, zastavom, natovarenom opremom i hranom, bez obzira da li se išlo u Grčku ili na naš Jadran. Živelo se! Danas se preživljava sa primanjima nedostojnim čoveka u 21. veku.

Stižemo do drugog polazišta, a to su primanja, o njima ćemo prvom narednom prilikom kroz razradu priče o životu, na primer, jedne četvoročlane porodice koja živi sa zaradom od četrdesetak hiljada mesečno, što je pretpostavljate ona iz sektora obrazovanja ili zdravstva (nastavnik, možda srednji zdravstveni  kadar, ukoliko medicinari ne zamere odmah i kažu da je to iznos koji ne odgovara realnom stanju). Međutim, ostaje nam da pronađemo porodicu koja bi nam do u detalja ispričala kako izgleda živeti 30 dana sa prosekom primanja od 40 hiljada dinara? Čak i manjim, ukoliko je reč o zaposlenima u privatnom sektoru Srbije. 

Vraćamo se prvom polazištu, jer se sigurno pitate kakve veze ima ovaj poduži uvod sa pričom o nerazumevanju naših političara i ekonomista danas, koji se ubijaju da nam dokažu koliko bolje živimo u odnosu na juče, čitaj prošlu, pretprošlu i, u proseku, 5 do 10 godina ranije, kada na vlasti nije bila ova vlast koja nam obezbeđuje jel te, taj bolji život. Bojim se da vreme koje sam ja u preambuli dotakla mnogi od njih i ne pamte, jer su bili ili tek rođeni ili nesvesni svog okruženja, uljuljkani u neke bolje životne uslove i okolnosti. Ali...

Govor političara i surova realnost života 

Narodna banka Srbije, razni zavodi, jedan od njih za statistiku, viđeniji ekonomisti (čitaj politički podobni), medijski magnati koji uživaju naklonost vladajuće elite, konačno i sama vrhuška naše vlasti, zdušno se trude da nam PRIČOM život oboje i učine svetlijim. Strategija-zbuniti „protivnika“ pokazalo se, bila je neko vreme odgovarajuća uslovima u kojima svi mi živimo, ne baš od juče. Međutim, vreme se promenilo pa je floskula o boljem životu postala otrcana fraza. Eksponiranje teza: o rastu minimalnih zarada, prosečnih neto i bruto primanja zaposlenih u državnom sektoru i penzionera, rastu bruto društvenog proizvoda, referentnoj kamati koja je ostala na nekom nivou za koji se ubiše tvrdeći da prati inflaciju koju smo sveli na 1,2 odsto u prošloj godini, što je valjda uspeh naših ekonomskih stratega, ali meni sumnjivi statistički broj s obzirom da sam kao potrošač tokom 365 dana malo, malo pa bila suočena sa nekim korekcijama cena, je u funkciji politike, definitivno. Sigurna sam da tako misli i većina od oko sedam miliona građana naše zemlje, od kojih negotinska opština na istoku Srbije ostade, na nekih manje od četrdesetak hiljada, a grad prosto desetkovan sa oko 15 hiljada duša. Međutim, koliko nas tačno ima, moraćemo da pitamo Zavod za statistiku, ali i da poduže sačekamo odgovor s obzirom da zaposleni statistiku svode izgleda, ličnim prebrojavanjem svakog od nas ponaosob. A i kada odgovor bude stigao, odnosiće se ne na prošlu, nego verovali vi meni ili ne, na pretprošlu 2015. godinu. Tako to radi statistika, kažu jer je materija veoma složena. 

Da bih se vratila na ilustarciju početne teze o političarima i našem boljem životu evo još jedne priče na početku serijala tekstova kojima ćemo rasvetljavati ovu veoma zanimljivu temu. 

Vlada Srbije je krajem prošle godine podržala zahteve o povećanju minimalne cene rada sa 121 dinar po satu na 130 dinara. Prema računicama neutralnih (nepolitičkih analitičara) građani će u toku jednog meseca od tih para moći da kupe ponešto jer se povećanje minimalca neće preterano odraziti na poboljšanje standarda i udela u potrošačkoj korpi.

Plata građana koji žive na minimalcu, a kojima cena rada do poslednjeg povećanja nije menjana dve i po godine, sada će biti veća za 1.500 dinara, na mesečnom nivou, a samim tim je jasno da se nikako ne može reflektovati na poboljšanje kvaliteta života zaposlenih sa minimalnim zaradama. 

Evo i zašto!?

Ponudićemo odgovor i na neizgovoreno – zašto! Pa zato, jer je sve poskupelo, neke robe manje neke više, ali povećanje minimalca za 1500 dinara je nedovoljno za pokrivanje rasta cena sa kojim smo se svakodnevno suočavali u decembru i sada na početku nove godine. Za 1500 dinara mesečno građanin Srbije može da kupi dnevno veknu hleba, prosečne cene od 35 do 50 dinara, (ima i skupljih, naravno)  ili 30 vekni na mesečnom nivou.  Dodatnih 1500 dinara u kućnom budžetu prosečne srpske porodice, na veliku žalost, ne obezbeđuje ni mogućnost kupovine litra mleka dnevno, o većim količinama mesa nećemo ni da govorimo.

Iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije su u trenutku pomenutog povećanja minimalne cene rada već saopštili da je ono obesmišljeno prethodnim povećanjem cene struje i namirnica iz asortimana široke potrošnje. Tako da povećanje minimalca nema značajnog efekta kod zaposlenih u pogledu standarda. Jer u međuvremenu su porasle cene mesa, suhomesnatih proizvoda, šećera i niza namirnica u prodavnicima, o čemu se ne govori, ali se sa tim svakodnevno suočavamo u prodavnicama. Poskupele su doduše neznatno, kada je reč o Negotinu i cene komunalnih usluga, za 5%.

Znači, iako su se sa ushićenjem režimski mediji bavili reolucionarnim skokom od minimalnih 9 dinara koliko iznosi povećanje minimalne cene rada, ono zapravo ne predstavlja baš ni mali pomak na putu do boljih uslova života. Da je kojim slučajem ispoštovan zahtev sindikalnih organizacija da cena rada po satu bude 144 dinara, povećanje minimalca bi verovatno dovelo do veće potrošačke korpe i imalo bi smisla uopšte se i baviti ovom temom. 

I da zaključim! Mi, građani, doista ne razumemo napore političara koji čine sve da nama bude bolje. Njihova usta su puna našeg boljeg života, ali su nama kućni budžeti sve tanji i ugroženiji. Međutim, to ne smeta da naši političari i u ovakvim situacijama, na primeru koji sam iznela, steknu i zarade neki jeftini poen naivnih simpatizera i ljubitelja vladajućeg establišmenta. Jer, kako drugačije protumačiti činjenicu da su prilikom donošenja odluke o povećanju minimalne cene rada, svi imali neke svoje računice. I sindikati i poslodavci, bez prava glasa radnika na minimalcu. Junak priče je jel te Vlada, koja  je u decembru presekla izabravši aritmetičku sredinu između sindikalnih i nešto skromnijih predloga poslodavaca, koji baš kao i političari štite svoj i jedino svoj opstanak i interes. 

U Srbiji tzv. minimalac, prema statistici, prima oko 300.000 ljudi, a poslodavci su u obavezi da novu minimalnu cenu rada primenjuju od 1. januara ove godine. Povećanje minimalne cene rada za 9 dinara predstavlja, inače,  uvećanje zarada za 8%, što sasvim sigurno ne može da prati rast cena od početka meseca, s obzirom da su za minimalnu potrošačku korpu u Srbiji potrebne skoro dve minimalne zarade (1,65).