Problem odlaganja smeća i čistoće grada je u poslednjim decenijama jedan od najvećih. Akcenat se uglavnom stavlja na institucije i ustanove koje su nadležne da to reše. Uvek se pitamo  ko i zašto nije nešto uradio ili je to pogrešno uradio. A šta je sa onima koji smeće bacaju i zašto ga bacaju tamo gde mu mesto nije?

Stav prema ekologiji i higijenskim uslovima života sredine koja nas okružuje može se podvesti pod onom “brigo moja pređi na drugoga”. Ipak, to nije rešenje.  

Veliku ulogu u održavanju čistoće grada, naseljenih i nenaseljenih oblasti imaju sami građani, koji se nažalost nesavesno i nemarno odnose prema svom okruženju.

Krivica se uglavnom svaljuje na omladinu iza koje u noćnim satima ostaje najblaže rečeno haos. Pritom se zaboravlja da se socijalizacija dece vrši od rođenja pri čemu deca usvajaju modele ponašanja društvene u kojoj stasavaju: porodice, naselja, grada, škola. 

Omladina nije jedina koja za sobom ostavlja smeće. Bruka je još veća kada vidite odraslog čoveka kako to čini ne hajući kakvu poruku šalje onima koji treba da se na njega ugledaju. Još je tužnije to što budućim pokolenjima u amanet ostavljaju zagađeni svet.

Rešenje za ovaj problem leži prevashodno u kontinuiranom ekološkom vaspitanju svih uzrasta, kako dece tako i odraslih. Treba imati na umu da se obrazovanje i vaspitanje prvenstveno odvijaju u porodicama, a potom u obrazovnim institucijama i sredini. 

Međutim, kako ima dosta programa o podizanju ekološke svesti, a rezultata sve manje, nama jedino ostaju novčane sankcije koji su izgleda i jedini lek.