Čovek ne može a da se prosto ne iznenadi kada vidi dve stvari: da ljudi bacaju stvari gde stignu, praveći divlje deponije po svom nahođenju, i da niko ne čini ništa po pitanju istog.

Baveći se čistoćom grada, zaboravljamo na čistoću sela i seoskih atara gde su divlje deponije česta slika i posledica neuređenog pitanja odlaganja otpada. Šume i livade, pa i samo selo, zagađuju se komunalnim i drugim vrstama otpada. Odlaganje smeća vrši se nekontrolisano, jer nema nadležnog osoblja koje će obilaziti šume i proveravati šta se nalazi u koritima presušenih potoka ili na padinama jaruga.

Krivica se ne može baciti na državu jer je ona donela Zakon o upravljanju otpadom kojim se uređuje: vrste i klasifikacija otpada; planiranje upravljanja otpadom; subjekti upravljanja otpadom; odgovornosti i obaveze u upravljanju otpadom; organizovanje upravljanja otpadom; upravljanje posebnim tokovima otpada; uslovi i postupak izdavanja dozvola; prekogranično kretanje otpada; izveštavanje o otpadu i baza podataka; finansiranje upravljanja otpadom; nadzor, kao i druga pitanja od značaja za upravljanje otpadom. U zakonu dalje stoji „upravljanje otpadom je delatnost od opšteg interesa“.

Pitanje je zašto se ova delatnost ne obavlja na pravi način i zašto oni u čijem je interesu da se ona obavlja na pravi način samo doprinose tome da se stanje pogorša izvozeći smeće na divlje deponije, kojih u negotinskoj opštini ima sijaset.

Šta su glavni problemi? Pojedina sela uopšte nemaju kontejnere za odlaganje smeća, a i ako ih imaju, mesta za par njih nalaze se u samom centru sela. Zamislite ovo rešenje za selo razuđenog tipa? Treći u nizu problema je taj što se divlje deponije prihvataju kao regularne i umesto da se zagađivanje smanji ono se samo povećava. Dalje, dešava se i da neko zapali deponiju i tada je, čak i u šumi, praktično nemoguće disati, a da se i ne govori o opasnosti širenja požara u letnjim danima.

Da konkretizujemo stvari. Uzmimo kao primer selo Štubik koje leži na putu za Beograd i koji Negotin povezuje sa Dunavskom magistralom i gradovima koji na njoj leže. U Štubiku kontejnera praktično nema, osim jednog za otpad od plastike koji se često prepuni. Nadomak groblja leži divlja deponija koja je iz godine u godinu sve većeg obima. Od otpada se može naći sve - i komunalni i poljprivredni. U štubičkom ataru, na samo pedesetak metara od kamenoloma „Smiljkova glava“ na putu ka selu Plavna, u potok se kao lavina svakodnevno sruči nova gomila otpada.

Kroz ovo selo prolazi magistralni put M24 koji je ujedno i deo biciklističke rute koja prolazi kroz Srbiju. U selu nema ni jedne kante za otpad gde bi putnik namernik koji tu zastane mogao da svoje smeće odloži. Nije Štubik jedino selo sa ovim problemom. Ovakvih primera ima još mnogo, te je zarad očuvanja zdravlja i životne sredine za buduće generacije neophodno da se na nivou lokalne zajednice nešto po ovom pitanju uradi, umesto da se sve gura pod tepih, ili bolje rečeno na livadu van naselja.