Jedan od vidova spasavanja od zaborava velikih-malih događaja je reprodukovanje uspomena i svedočanstvo svedoka i učesnika u njima. Prenosimo deo "uspomena" francuskog oficira, majora-lekara Mijea o oslobođenju Negotinske Krajine 1918. godine.

Sutradan, 21. oktobra, ponovo krećemo u 7 sati pod istim uslovima. Kraj je lep i brežuljkast sve do Salaša. Na ulasku u selu bio nam je priređen svečani doček. On se razlikuje od ostalih po tome što je isključivo gastronomski. Sreski načelnik iz Negotina i ugledni građani ovog grada pobegli su dan ranije i došli u susret generalu Gambeti. Ceo puk može da se nahrani pečenim mladim prasadima, srpskim narodnim jelom koje su pre rata svi spremali za Petrovdan. Naši Marokanci, kojima Kuran zabranjuje upotrebu svinjetine, to su sada sasvim zaboravili. Negotinsko vino, čuveno u Srednjoj Evropi, njima se činilo da je najboljeg kvaliteta, jer su ga mnogo pili.

PRaćeni našim domaćinima, uputili smo se ka Negotinu. Jedan nemački avion leti iznad nas i mi smo primorani da se sklonimo u hrastovu šumu. Nekad i nevolja dobro posluži, jer smo tu naišli na polje veoma ukusnih pečurki koje smo pojeli pržene pre nego što smo nastavili put; on se naglo ukazuje i pred našim očima se pruža bogata negotinska ravnica, njeni vinogradi, velike livade, mnogo drveća i bare. Graničeći ravnicu na severu, jedna široka, bela pruga mestimično blista na suncu, a mestimično se ne vidi od magle. To je Dunav. Put se spušta mnogim krivinama pored poljoprivredne, vinogradarske škole. Celi su brežuljci zasađeni lozom. Tu su mestimično sklonjeni cementirani podrumi "pivnice", čuvajući bačve čuvenog negotinskog vina. Mi ćemo se uskoro mnogo razočarati, jer će samo glavni štab svečano ući u varoš. Mi ćemo ići na zapad da pregledamo kasarne i tek ćemo posle imati pravo da idemo u taj prijatan grad. Posle jednog sata nailazimo na našu kuhinju smeštenu u dnevnoj sobi kod jedne stare gospođe, a kako su joj sinovi srpski oficiri, prosto ne zna čime bi nas poslužila. Ja sam smešten sa veterinarom kod jednog opštinskog odbornika koji nam je jutros došao u susret. To je imućan trgovac žitom; mnogo se plašio da grad ne bude razrušen, jer su se Nemci bili povratili i bilo im je krivo kada su videli spremanje zastava i slavoluka. Morali smo požuriti kako bi smo uhvatili nekoliko njihovih vojnika na ulazu u Negotin i kako bismo primorali ostale da beže ka Prahovu da ne bi poveli taoce i zapalili varoš, kao što su nameravali.

Negotin smo posetili sutradan ujutru. Bilo je hladno i nikoga nije bilo po ulicama. Kasno se ustaje u ovom vrlo bogatom delu Srbije. To je lepa mala varoš sa 4-5000 stanovnika, vrlo prostrana. Ima veliki trg, jednu veliku crkvu, ogromno okružno načelstvo, lepe aleje zasađene drvećem i jedno kupatilo sa bazenom i vrlo lepim se oseća. To je kraj u kojem se gaji stoka, povrće i vinogradi. Bilo je u izobilju živine, izgleda, pre rata. Videli smo velika jata guski koje su odletele krešteći kada bi ih neko uznemirio. Varoš nije porušena, a Nemci su odneli samo statuu koja je stajala u centru da bi je pretopili. Ostalo je samo kamenje od podnožja.

Glavni štab brigade i puka ostali su u Negotinu. Kako je naša dužnost bila da čuvamo Dunav i da sprečimo plovidbu tom rekom, eskadroni su poslati na južnu obalu i 22. oktobra u zoru, Treći eskadron je ušao u Radujevac, a da nije ispaljen ni jedan metak. Preko puta je Rumunija i Makenzenova vojska. Doprli smo do Dunava potiskujući stalno neprijatelja, snabdevajući se svuda na licu mesta. Postigli smo potpunu pobedu, pošto smo oslobodili pola istočne Srbije i pošto smo postigli više nego konjica iz doba Napoleonovog carstva.

Nastaviće se...

Pripremio: Slobodan Boban Cvetković