Nakon sloma ustanka i propasti Srbije, Abraš se privremeno sklanja kod poznanika u Beloj Crkvi. Međutim bude predat Redžep-paši, od koga uspe pomoću nekih prijatelja da pobegne i skloni se u Vlašku, najpre u Trgovište, a potom u Kampu Lung. 

Vlaška je u tom periodu bila izuzetno pogodna za hajdučiju usled velikog nezadovoljstva vladanjem kneza Karadže. Sprovodeći svoje akcije bio je stalno na nišanu vlasti, ali zahvaljujući svojoj, pre svega, ličnoj hraborosti i umešnosti vešto je izbegavao zasede koje su mu postavljane. U vreme kada je Abraš započeo hajdukovanje u Vlaškoj, Janko Žijan uživa glas velikog hajduka. Neko vreme akcije Žijanua i Abraša odvodile su se uporedo, zadavajući velike brige vlasti kneza Karadže.

Abraš je uhvaćen 1815. godine i bačen u Solanu Teleta. To je bilo tamničenje u večito vlažnom oknu napuštene solane na dubini od 50-tak metara. Neko vreme posle Abraša uhvaćen je i Janko Žijan koji je bačen u drugi šaht solane Teleta. No zahvaljujući intervencijama i mitu koje je za njega dala porodica , na Žijanu je primenjen blaži postupak, koji on vešto koristi i beži iz tamnice. Prva briga je bila da spasi Nikolu Abraša. U tom cilju okuplja 40 hajduka i čini do tada nezapamćen podvig. Napada rudnik, oslobađa Abraša i 20 drugih osuđenika. Sam Janko Žijanu pričao je o tome: '' Povezah sve  stražare i nadzornike, pustih ja korpu dole i izvukoh sa dubine sve hajduke i pođoh sa njima do izvesnog mesta. Jedan čuveni hajduk po imenu Jabraš, sakupi on četu svojih hajduka i odosmo zajedno preko reke Olt'' – tako je proteklo spasavanje Abraša.

Bekstvo iz solane takvih hajduka kao što su bili Žijanu i Abraš, ostavio je ogroman utisak u narodu i jako zabrinuo predstavnike vlasti u Bukureštu.

No hajduci nisu ni pomišljali da se sami udalje iz zemlje. Čim su se dočepali slobode priča dalje Žijanu: ''Jabraš i ja sakupili smo dve čete hajduka i vodili smo zajedničke borbe protiv potera, tako da ništa nam nisu mogle učiniti. Mnogo puta smo potukli Krk-serdara Jamandija.'' Ovaj Grk Jamandi bio je od ranije komandant mnogih potera koje su imale zadatak da uhvate Žijanua, a sada i Nikolu Abraša. Ovom prilikom stavljena su mu na raspolaganju velika materijalna i ljudska sredstva. Videvši da ne može ništa učiniti oružanom borbom, Jarmandi je počeo da šalje Jabrašu pisma, pozivajući ga da se preda. Jabraš je ista pokazivao Žijanu, potvrđujući na taj način vernost prijatelju koji ga je spasio ropstva. Hajdučka versnot prema pobratimu vratila je na trenutak sećanje na pobratimstvo sa Veljkom.

Žijanu je dobro znao šta znače ta domamljivanja raznim obećanjima i objasnio Abrašu da će u slučaju predaje u početku stvarno imati počasti i koristi, ali da će prvom zgodnom prilikom perfidno biti ubijen.

Rastavivši se prijateljski od svoga pobratima Žijanua, Abraš, rešen da napusti hajdučki život, predao se sa svojom četom Jemandiju. Otišavši zajedno u Kalafat, Jermandi je priredio veliku gozbu i tom prilikom je sproveo u delo ubijanje Abraša i njegovih drugova. Naime, privoleo je Abraša da prikaže hajdučku igru zvanu ''Džiret''. Dok je Abraš sa velikim zanosom i umešnošću izvodio igru, na divljenje svih prisutnih, Jamandijevi arnauti su na njegov znak osuli paljbu u Abraša i njegove ljude i sve ih ubili na mestu. Glava Abraševa i njegova desna ruka, kojoj je falio jedan prst, bile su poslate u Bukurešt i pred tamošnjom zatvoreničkom zgradom izložene posmatranju, nabijene na kočeve. Govoreći o ovom događaju, austrijski konzul Flašhakl napominje da je među onih 12 izloženih glava naročitim znakom obeležena ona poznatog srpskog hajduka koji je nekada bio od pomoćnika Karađorđevih.

To se zbilo novembra 1816. godine

Pripremio: Slobodan Boban Cvetković