Igor Đurđević, predsednik Policijskog sindikalnog pokreta - PSP, za portal ES iznosi jednu od retko iskrenih priča koje su do sada zabeležene o položaju i uslovima rada naše policije, koja je često na udaru kritike, a koja se zapravo i sama nosi sa nebrojenim problemima. U prvom delu govorimo o motivima nastanka još jednog sindikata koji se, očigledno, po mnogo čemu razlikuje od već postojećih

Policijski sindikalni pokret je, kao samostalna, autonomna, nezavisna, dobrovoljna, interesna, neprofitabilna i nestranačka jedinstvena sindikalna organizacija zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, u idejnom obliku nastao, zapravo, na kritikama dosadašnjeg rada sindikalnih organizacija koje deluju u okvirima MUP-a, kao poslodavca. Naime, tokom 2016. godine manja grupa zaposlenih policajaca iz Policijske stanice Negotin, bila je nosilac ideje o osnivanju PSP, podseća na to vreme, u intervjuu za portal ES, Igor Đurđević, sada predsednik PSP.

I.Đ.Naša ideja je bila da formiramo sindikat utemeljen na načelima demokratskog zastupanja i predstavljanja članstva, čija će težnja biti usmerena na unapređenje i zaštitu profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa zaposlenih uz uvažavanje volje članova sindikata koji će se daljim svojim razvijanjem i teritorijalnim širenjem organizovati kako u sindikalnim grupama kao osnovnim organizacionim jedinicama tako i u višim oblicima sindikata koji bi delovali i radili na teritoriji Republike Srbije u okvirima Ministarstva.

ES: Za veoma kratko vreme od pokretanja ideje, uspeli ste, a to je bilo 17. oktobra prošle godine, da u Negotinu održite Osnivačku skupštinu. Tada je usvojen Statut PSP kojim se utvrđuje i uređuje sama svrha njegovog osnivanja i pravci delovanja?

I.Đ. Statutom su utvrđeni pravci daljeg delovanja i rada sindikata, zatim njegova unutrašnja organizacija, naziv, sedište, područije delovanja, znak i oznake sindikata, tela i organi sindikata, način izbora i opoziva tih tela i organa, određena ovlašćenja istih, zatim postupak i način prisutupanja Policijskom sindikalnom pokretu, eventualni prekid i prestanak članstva, način predlaganja i donošenja izmena Statuta, pravilnika i drugih Akata koji se donose na skupštinama, odnosno na sastancima Glavnog i Izvršnih odbora. Statutom je regulisan i način sticanja imovine, raspolaganja i nadzora nad njom i druga pitanja. Na Osnivačkoj skupštini izabrali smo osnovne organe i imenovali predstavnike istih. Meni je ukazano poverenje da budem predsednik Sindikata, dato mi je ovlašćenje za zastupanje i predstavljanje organizacije na svim nivoima njenog organizacionog delovanja.

ES: Do drugog decembra prošle godine, kada je PSP  registrovan kod nadležnog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, od početnog inicijalnog broja članova, evidentiran je zavidan broj zaposlenih koji su postali članovi, ali i simpatizera PSP ?

I.Đ. Tačno je! Veliki broj kolega nam je pristupio, a imamo i simpatizere same ideje što je u osnovi najbolja potvrda o ispravnosti formiranja sindikata i dodatni podstrek za dalji rad. Naravno, mi funkcionišemo u restriktivnim okolnostima što nam za sada otežava delovanje. To znači da za razliku od drugih sindikata mi nemamo materijalna sredstava za rad, ne možemo da odsustvujemo sa posla radi bavljenja sindikalnim aktivnostima. Zbog toga ćemo naš vanregionalni razvoj intenzivirati tek kada se na zdravim osnovama u lokalu i na nivou regiona, postavimo kao ozbiljna organizacija sa kojom će poslodavac moći da sarađuje. Svakako, iako je masovnost članstva u dosadašnjem periodu bio preduslov za ozbiljniji rad sindikata, mi se koncipiramo na sasvim drugačijim osnovama i dijametralno drugačijem pristupu sindikalizmu u odnosu na ordinirajuće postojeće sindikalne organizacije u MUP koje putem svojim ogranaka deluju i u Negotinu, pa ne stavljamo neki poseban akcenat na broj članova. Takav vid rada predstavićemo u veoma kratkom vremenu zaposlenima, kojima ćemo pokušati da približimo samu ideju sindikalnog aktivizma, odnosno pokušaćemo kod zaposlenih da probudimo potrebu za uključenjem u borbu za svoja radna prava koja su im garantovana, a pri tome dobrim delom uskraćena, kao i za potrebu uključenja u socijalni dijalog sa poslodavcem. U dosadašnjem periodu, samo članstvo u određenom sindikatu, pre svega, onim reprezentativnim, shvatano je kao obaveza iz koje će zaposleni na kraju godine, od tog sindikata, dobiti novogodišnji paketić, kao i proslavu nove godine, a da će uz put koristiti benefite u smislu pogodnosti za plaćanje prilikom kupovine na odloženo plaćanje na rate, za šta se sindikalni aktivisti angažuju prilikom sastavljanja ugovora i sporazuma sa predstavnicima određenih firmi. To jeste jedan od ciljeva, naravno, ali ne i primarni.“

ES: Kod zaposlenih se, verovatno, zbog takvog ciljanog ili nenamernog predstavljanja cele situacije oko sindikata, zapravo i izgubio onaj primarni osnov o potrebi pristupanja sindikatu, a to je pre svega zastupanje interesa pred poslodavcem?

I.Đ: Pod interesima se podrazumeva i borba za što bolji ekonomski status zaposlenog, naravno, ali zaposlenima se ne omogućava konkretna mogućnost u učestvovanju prilikom donošenja važnih akata kao što su kolektivni ugovori, sporazumi, pravilnici i slično. Taj nivo aktivizma je striktno rezervisan za predstavnike sindikata na vrhu piramide što bi se reklo i biva nedostupan za zaposlenog koji veruje da se neko o njemu brine. Međutim, ispostavilo se, kada se pogleda godinama unazad, da su ti koji se brinu navodno, zapravo jedni te isti ljudi koji se smenjuju na sindikalnim funkcijama i koji su u osnovi odnosa bliži poslodavcu nego radnicima. Naravno, tu se logično otvara mogućnost da ti i takvi sindikalni predstavnici budu na neki način podkupljeni od strane poslodavca i time oslabljeni za radikalniju sindikalnu borbu kada se za njom pokaže potreba. Kroz istoriju radničkih pokreta takvi sindikati su karakterisani kao tzv.“žuti“ sindikati. Primeri se danas vide kada se pročitaju novinski članci u kojima, na onim poslednjim stranama, u najmanjim člancima, stoji nekakvo obaveštenje da je jedan od sindikata policije zakazao protest, a suštinski nikome nije jasno šta se zapravo ciljano treba postići. Uporedo sa tim se, uglavnom, oglašava i drugi reprezentativni sindikat koji istovremeno, kroz svoje nekakve postignute rezultate rada, zapravo, hvali i veliča odnos sa istim poslodavcem prikazujući ga kao voljnim da izađe u susret zaposlenima, po svim pitanjima. Tu su takođe i još nekoliko većih, a nereprezentativnih sidiakata, koji imaju određene sporazume sa poslodavcem i koji, svako na svoju stranu svoju politiku tera i takva se praksa vrti u krug godinama. U celoj toj gužvi zaposleni, koji se suštinski bavi svojom profesijom, obraća se jednom, drugom, trećem sindikatu kada dođe vreme da naplati svoj rad i zaostale dnevnice, kada se sa tim kasni i kada su zakidanja evidentna. Od svih sindikata dobijaju se tada različite i površne informacije i stvara se totalna konfuzija. Takva atmosfera, naravno, pogoduje da se aktivnosti sindikata dnevno politizuju i da se lideri istih okarakterišu kao pojedinci koji deluju zbog ličnih intersa. Poslodavac to vešto koristi i stvara svoju ohlokratiju u redovima sindikata. Takvih primera je poslednjih nekoliko godina bilo, čak se i trenutno dešavaju pa je članstvo dezavuisano i otuda i totalna nezainteresovanost za sindikalni aktivizam. Taj fenomen je razrađen ne samo kod nas već i u svetu i to nije ništa novo.  Dakle, kako se pokazalo da je sjedinjavanje i udruživanje svih tih sindikata u jednu jaču celinu zapravo nemoguće, te kako mi nismo zadovoljni radom ni jednog od tih sindikata, jer naš provincijski glas u vezi sa našim malim mikro „problemčićima“, koji nas tište nije uspeo da se čuje do sada, savim je logično bilo da se sami udružimo i započnemo borbu za svoja prava direktno, bez posrednika, dakle, neposredno. Naravno, imajući u vidu da smo tek u povoju, nećemo preterivati i unapred pompezno najavljivati da ćemo mi sad kao rešiti sve probleme. Ne! Suština je u tome da ćemo se mi prvo pozabaviti našim lokalnim problemima, eventualno, regionalnim ako nam u međuvremenu pristupe i kolege iz bližeg okruženja. Jedno možemo sa sigurnošću tvrditi, a to je da ćemo mi za veoma kratak period biti prepoznatljivi po sasvim drugačijem načinu pristupa. Unapred nas usporavaju zakonske regulative koje proizilaze iz aktuelnog kolektivnog ugovora kao i Zakona o policiji gde su reprezentativni sindikati, u ranijem periodu, u sadejstvu sa samim poslodavcem, ciljano onemogućili, u dobroj meri, rad nereprezentativnih sindikata, a pre svega manjih.  Međutim, kao što rekoh, nama i nije primarni cilj prikupljanje članstva u što većoj meri, niti koncentrisanje masovnosti. Mi tendencije širenja konstruišemo na pojedincima ili manjim grupama aktivista i određenim akcijama, naravno, u okvirima zakona.  Širenja našeg sindikata i sprovođenje aktivnosti, ići će polako i postepeno, ističe Igor Đurđević, predsednik Policijskog sindikalnog pokreta u Negotinu.

Sutra, u drugom delu priče, sagovornik portala ES, Igor Đurđević, predsednik PSP, govori o veoma teškim uslovima u kojima rade pripadnici policije u Negotinu.