Po centru grada i sporednim ulicama, može se primetiti čopor pasa lutalica, koji bežeći od loših vremenskih prilika, hladnoće i gladi, sklonište pronalaze pod obližnjim strejama zgrada, otvorenim ulazima ili na otiračima pojedinih privatnih lokala.

O ovom problemu smo već pisali, kao što možete pročitati na našem sajtu ali ova strana priče ima i drugi kraj, onaj dosta tužniji. Kako je biti pas po kiši, snegu, minusu, bez vode, hrane, utočišta? Od davnina je poznato da je pas najbolji čovekov prijatelj, i dobro je poznata poslovica da se prijatelj poznaje u nevolji ali da li ljudi dovoljno pomažu ovim životinjama? Da li se neko usudi da ispred ulaza gde živi ili kuće, ostavi parče hleba i jednu činiju vode? Da li je teško ostaviti staro ćebe u nekom ćošku ili komad dotrajale garderobe koji ionako nameravamo da bacimo? Zapitajmo se, koliko to naše malo, njima znači ceo život. Ako već ne možemo da im pomognemo, onda bar da im neodmognemo, jer ako ih povređujemo, trujemo, ubijamo, moramo se zapitati da li smo mi uopšte ljudi, da li tako u nekim situacijama možemo povrediti i same ljude?

Ovo je apel, apel svim ljudima koji imaju ugrađena osećanja sažaljenja i humanosti, da pomognu koliko mogu, jer će to biti presudno za život ovih umiljatih životinja do kada se problem ne reši na efikasniji način. Pokažimo da smo ljudi, da osećamo i želimo da pomognemo. Oni imaju samo nas, nadaju se, veruju, plaše se. I oni su živa bića koja imaju srce. Zato zapitajte se, šta je to što nas razlikuje od svih ostalih živih bića i daje nam sposobnost da mislimo, radimo, osećamo, presuđujemo. Budimo ljudi!