Nedavno je u Negotinu Marko Stanojević promovisao svoj prvi pesnički rukopis “Na vetru ljubavi i tuge”, a ovih dana obradovala ga je vest da je u Italiji osvojio drugu nagradu za pesmu “Razgovor”.

“Da li si ikada sedeo pod oblakom melanholije i držao suzu na dlanu, osetio kako patnja ljubi gorkim usnama kore narandže, gledao kako se telo lomi kao istrulela grana i pada na tlo, gubeći svoj smisao”, zapitao je u “Razgovoru” Negotinac Marko Stanojević preispitujući najpre sebe, pa svet oko sebe. 

Da je ovu misao, snažnu i ekspresivnu, uspeo da ovaploti uverio ga je i žiri manifestacije koju je organizovao Verbumlandiart, sa Ređinom Restom, pesnikinjom iz Galatonea na čelu, koji mu je u kategoriji poezije na slobodnu temu, dodelio drugu nagradu.

„Pokrovitelj ove manifestacije je profesor Hafes Hajdar,  italijanski kandidat Nobelove nagrade za mir. Ovo je nastavak prethodne smotre koja je održana u Lećeu u decembru 2016. na kojoj sam osvojio prvo mesto u kategoriji za najbolju video poeziju kao predstavnik Srbije. Ova se održava u Kazerti 22. aprila, s' tim što se lanac mira nastavlja dolaskom delegacije iz Italije u Srbiju, odnosno u Kostolac, gde će biti održana manifestacija La Catena dela Pace i 22. maja. Nagradu, koja će mi biti uručena u Kostolcu, posvećujem svom narodu, zemlji i jeziku na kom stvaram”, kaže nam pesnik Marko Stanojević.

Pesnički prvenac Marka Stanojevića “Na vetru ljubavi i tuge” u izdanju Društva za afirmaciju kulture “Presing” iz Mladenovca, nedavno je na promociji u Narodnoj biblioteci “Dositej Novaković” privukla veliki broj Negotinaca. Kako ističe mladi autor, nije ga to ni začudilo, jer je iz Negotina pošao kao sportista, a u njega se vratio kao pesnik, i to kao pesnik koji svoju poeziju izuzetno nadahnuto kazuje.

“Kroz osnovnu školu sam se bavio recitovanjem. Kasnije su moju poeziju govorili glumci, tako da sam i od njih učio kako se to radi, šta se tu podvlači, šta se, a šta ne naglašava. Jako je bitno da pesnik zna da pročita ono što je napisao”, kaže nam Marko čiju poeziju rado kazuju Sergej Trifunović, Miša Janketić, Branislav Lečić...

Da je Stanojevićeva zbirka “Na vetru ljubavi i tuge”  naišla na pozitivne odjeke i kod publike i kod kritike, svedoče i brojne recenzije, ocene i procene. O Stanojevićevoj poeziji osim Matije Bećkovića, koji je i recenzent zbirke, pisali su i Milijan Despotović, književnik i član Matice srpske, prof. mr Nataša Knežević, prof. mr Snežana Stanojlović Aleksić, književnice Slavica Pejović i Vladanka Cvetković. Sada je pred pesnikom teži zadatak, da mu druga zbirka, nadmaši prvu.

“Druga knjiga bi trebalo da nadvlada ovu prvu, treća onu drugu i tako da u tom smislu i sam sebi stvaram neku vrstu pritiska”, dodaje.

Sve Markove pesme su, na neki način, zapisao je Milijan Despotović, “zapisani šapati duše, umska prevođenja u jezik u kome vrhune glasovi, oni kazani i oni koji će se naknadno čuti”. Despotović navodi da je “Na vetru ljubavi i tuge” zapravo knjiga “dnevnik svesnih akata čiste spoznaje”. 

I mladi pesnik priznaje da ga je odredilo čitanje – literature i sopstvene duše.

“Mislim da je važnije za onog ko se bavi pisanjem da stalno bude pod nekakvom introspekcijom, pod stalnim istraživanjem  samog sebe, jer odatle nastaju ti stihovi”, kaže nam pesnik dok mu navodimo da upravo to stalno preispitivanje samog sebe i čini uspešnu potragu za korenima same pesme.

“Meni je poezija oružje za traganjem one suštine, onog prvobitnog, onog najčistijeg u nama. Tako sam i počeo da pišem, tražeći to čisto i tražeći tu suštinu”, kaže nam.

Na prvi pogled poetika Marka Stanojevića je čisto ljubavna, ali samo na prvi pogled. Kako veli u svojoj recenziji akademik Matija Bećković ovaj mladi pesnik je “nikao tamo gde ga nismo sejali”. On dolazi  na “Vetru ljubavi i tuge”, sa “one gornje stranke koja nema strana”.

“To jesu ljubavne pesme, ali ja u njima provlačim i pitanje smrti, ne fizičke, već duhovne smrti. Sledbenik sam hipoteze da se čovek kreće od duše ka duši, ali ga nešto kroz te duše, u nekom trenutku razdvaja. Da li je to misao, da li je to strah, da li je to neko osećanje, tek čovek srlja u nešto drugo i udaljava se od svoje suštine. To mi je tema za sledeću zbirku, a i indirektno sam je provukao i kroz ovu, prvu”, otkriva nam svoje planove ovaj mladi Negotinac, trenutno da specijalističkim strukovnim studijama na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

“Nagrade mi stvaraju pritisak, to je podvala sujeti sa jedne strane, a sa druge potvrda. Ne volim da generalizujem, pričaću subjektivno, ali ja sam uvek pod sumnjom, tako da meni to znači kao neki bljesak svetlosti i posle toga ja na to zaboravljam, ali i ponovo čeznem da je dobijem kao potvrdu. One nisu merilo kvaliteta, imamo pisce koji nikad nisu bili nagrađeni, ali su veliki. Nagrade znače u smislu marketinga da vas afirmišu dok ste mladi, jer nagrade i jesu za mlade ljude. Što se mene lično tiče, kad bih napravio neku veliku književnu karijeru, ne bih ni uzimao neke nagrade, osim onih za život i delo, ali vidim da neki pesnici konkurišu za nagradu za najlepšu ljubavnu pesmu u šezdeset i nekoj godini. To mi onako malo nije jasno”, kaže pesnik, čija je poetika u Italiji ponovo nagrađena, kao i decembra 2016. ali ovoga puta za pesmu “Razgovor” koju završava rečima:

Život je svakodnevni susret sa smrću 

ali ako na svaki sastanak poneseš ljubav

smrt će početi da se boji