Krajinski književni klub u Negotinu je poslednjih godinu-dve dana, kada je kultura u pitanju, jedan od veoma zaslužnih kreatora lepšeg dela života u sivoj svakodnevici omalenog grada. Sa dobrim povodima, renomiranim gostima, izborom zanimljivih tema i oslanjanjem, najčešće, na pojedince, stvaraoce unutar sopstvenog kruga, Krajinski književni klub je tokom prošle godine, a taj trend je nastavljen i ove, priredio mnoge književne večeri, na koje je publika odlično reagovala. U želji da bude na tragu tema dopadljivih čitaocima, ES portal je ugostio Sašu Skaluševića Skalu, književnika, pesnika, izdavača i predsednika Krajinskog književnog kluba iz Negotina.

ES: Krajinski književni klub - KKK, je u protekloj godini bio veoma vidljiv u kulturi grada Negotina...

-To je uvek i bio naš cilj. Samo u protekloj godini imali smo više od petnest književnih večeri, što predstavljanja knjiga i autora iz drugih gradova, što članova našeg kluba.Tu su bile i književne tribine, koje su našim sugrađanima, posebno mladima, zanimljive.Takoreći mesečno najmanje jedna, dve, čime se ne mogu pohvaliti ni institucije kojima je to posao. Naime, mi smo 2008.godine od nekadašnje dobro poznate amaterske Književne omladine, registrovali udruženje Krajinski književni klub, sa izdavaštvom kao jednim od oblika književnog delovanja. Prošle godine smo organizovali i izložbu-retrospektivu, na kojoj smo predstavili naš rad od 1981-2014.godine. Možemo da se pohvalimo i time da smo za šest godina objavili dvadeset brojeva Časopisa za književnost, umetnost i kulturu ,,Buktinja“, koji smo nasledili od Književne omladine Negotina.Toliko je broja časopisa izišlo od 1982. do 2008. godine.Takođe, objavili smo i oko tridesetak autorskih knjiga naših članova, ali i autora iz drugih gradova, što govori da je naš Klub prepoznatljiv od drugih i na tom polju.

ES: Časopis „Buktinja“ je tematski...

-Ideja našeg urednika Gorana Vučković, ali i nas ostalih u redakciji i Klubu je bila da svaki broj, osim što se pojavljuje poput godišnjih doba-četiri puta godišnje, ima neku svoju temu. I tu je zaista bilo dosta toga zanimljivog. Počev od imena Branka Lazarevića nepravedno, iz tadašnjih  političkih razloga, zapostavljenog, preko Negotinca, književnika i diplomate, profesora Krunoslava Spasića, koji je izvesno vreme proveo i radio u Negotinu, preko tema kao što su satira, voda, vatra, film, erotika, muzika, ali i onih posvećenih Hajduk Veljku, Vuku i Dositeju, Svetom Savi, do poslednjih koje su posvećene stogodišnjici Prvog svetskog rata, stogodišnjici smrti  Stevana Mokranjca i Davorina Jenka. Izuzetno  je zanimljiva i čitana “Buktinja“ broj 42, koja za temu ima „crni talas“. Takođe, jedan broj smo posvetili i našim prijateljima, saradnicima, dvojici bivših direktora Narodne biblioteke „Dositej Novaković“ u Negotinu, Jovanu Pejkiću i Tomislavu Miloševiću koji su nas napustili prethodne godine. Na taj način smo se i mi kao posvećenici pisanoj reči odužili na neki način našoj kulturi, ali i Negotinu koji sa svojom kulturnom tradicijom to svakako zaslužuje. Znate, višak istorije ne mora biti teško breme, već se od toga može stvoriti jedan izuzetno finansijski isplativ kulturni model koji će biti identitet kulturnog turizma, strancima  izuzetno atraktivan!

ES: Govorili ste i o autorskim knjigama  naših Negotinaca, članova Krajinskog književnog kluba?

-Mi, u našem Klubu imamo profesore, pravnike, akademske slikare, entuzijaste, ljude kojima  književnost čini  značajan deo života. Izdvojio bih dva najsvežija i, po mom mišljenju, najzanimljivija i najzrelija dela i njihove autore. Roman „Na dvoru grimiznog kralja“ našeg profesora Zorana Popovića Pište i zbirku priča „Nitogen“ Miljana Ristića. Naravno, tu su i druge knjige, autora i naših prijatelja iz Bora, Zaječara i Kladova, ali ove dve se izdajaju jer zaista imaju ne samo jedan postmoderni senzibilitet, već i pripovedaju o našoj sadašnjosti koja, primetićete, nije nimalo ružičasta. Svako ko je pročitao neku od ove dve knjige tačno može da prepozna aktere i „radnje“ iz naše sredine. Drago mi je što sam učestvovao u objavljivanju ove dve knjige, kojih se ne bi postideli  ni veliki izdavači iz Beograda. Kako po sadržaju tako i po opremi. Takve knjige su nam preko potrebne, jer smo kao društvo, usled nametnutog egoizma i otuđenja upali u jedan vremenski tesnac, gde više ne možemo čekati istorijsku distancu da bi progovorili o svom vremenu, jer vrlo je moguće da sutrašnjice neće biti.  Ovde ne mislim na a priori „sad i sve“ na materijalnu pohlepu i veštačku glad, već na duhovnu obnovu i sagledavanje naše društvene situacije kroz zdravu kritiku.

ES: Negotin deli sudbinu ostalih gradića u Srbiji, van beogradskog ,,kruga dvojke’’...Svakim danom je sve prazniji...

-Nažalost, tako je zato što  u institucijama nemamo ljude od volje. Znate u siromašnoj državi nema građanskog društva, ali ako imate neku ideju vi možete sprečiti materijalno siromaštvo i duhovnu bedu koja nam se dešava i to tako što ćete onima koji rade na oporavku bilo kroz sport, umetnost i kulturu, turizam, pomagati i ohrabrivati. I na taj način i nastojati da zadržite ljude. Mislim da nam je danas kultura potrebnija  više nego ikada. Posebno u Negotinu, gde i danas postoji jedna kulturna publika i želja za kulturom, uprkos svemu.To možete da vidite na našim promocijama, na izložbama, gostujućim predstavama, u bioskopu gde je uvek veliki broj Negotinaca. Problem je, i to moram da pomenem, što mi u Negotinu imamo jedan pristup kulturi koji je bliži XIX veku nego našem. Što će reći jedno konzerviranje kulturne politike, gde se  program svodi na susrete sela i jeftine monodrame, laku zabavu, okoštale programe festivala Mokranjčevih dana, koji svake godine ima jedan nezavidan padajući kvalitet. Znate, Časopis „Buktinja“ je baš taj pokušaj da se prevaziđe provincijalni način viđenja kulture, da se vrati hijerarhija vrednosti i da se poštuje svetla strana prošlosti. To možete videti i kad pogledate spisak onih koji su pisali i sarađivali u našem časopisu, kao i onih koji su gostovali kod nas. Što se našeg Kluba tiče mi bismo mogli i mnogo više, jer imamo jasan koncept, međutim, još uvek nismo dovoljno prepoznati od vladajućih gradskih  garnitura  koje se menjaju brzinom svetlosti. Pomaka ima, ali to je više mahanje krilima u mestu nego pravi let. Iako smo u srpskoj kulturnoj javnosti, drugim sredinama, Beogradu itekako prepoznatljivi po svom radu. Da objasnim plastično, oni koji vole da gledaju fudbal, naravno da će pre želeti da gledaju utakmicu Real Madrid:Čelsi, nego Javor iz Ivanjice protivu Bagljaša iz Zrenjanina. Naravno, ovde ne potcenjujem nikog, ali govorimo o kvalitetu. Ali svaki kvalitet traži realan  prihod, što znači finansiranje. Znate, mi nismo kulturni radnici, koji rade u institucijama i čekaju pola tri da odu svojim kućama i koje  lično umetnost i kultura ne zanimaju previše, već kulturni mučenici kojima umetnost, posebno književnost, teče venama i mi ćemo se na ovaj ili onaj način baviti njom. Što znači nećemo odustati od nje, a time i od Negotina. Bolje svetove stvaraju elite i pojedinci, a ne mase.

ES: Planovi u ovoj godini?

-Uvek veći od ostvarenih, ali svakako očekuju nas novi brojevi časopisa „Buktinja“ sa uvek zanimljivim temama. Gotovo sigurno nova zbirka  priča Miljana Ristića, verovatno, novi putopisni roman Zorana Popovića, vrlo brzo promocija i moje knjige poezije pod nazivom „Mitovi i senke“, ali i dela ostalih članova našeg Književnog kluba.

ES: Bilo bi lepo i korisno da na kraju razgovora za ES, našim sugrađanima i svima  koji nas čitaju i prate, preporučite knjigu koju bi neizostavno trebalo da pročitaju?

-Svakako bih preporučio romane aktuelnog Mišela Uelbeka, koji su prevedeni munjevitom brzinom kod nas, posebno poslednji ,,Pokoravanje“, ali i ostale. Tu bih dodao knjige Vladimira Sorokina, prošlogodišnjeg nobelovca Patrika Modijanija, delo Elfride Jelinek, Knuta Hamsuna, Nabokova, Rejmonda Karvera i mnogih, mnogih  drugih. Od domaćih  svakako knjige Danila Kiša, Bore Pekića, Slobodana Selenića, Voje Despotova, priče Ive Andrića, za one koji su ih možda  slučajno preskočili, a od  naših savremenika knjige Slobodana Tišme, Srđana Tešina, Jovice Aćina, Srđana Srdića, književni časopis „Gradac“i, naravno, časopis „Buktinja“.

ES: Vaša poruka u završnici razgovora bi bila...... 

Ostaje nam da i dalje radimo i iščekujemo se da će doći do samosvesti, jer narod koji ne mari za svoje kulturne vrednosti  ne može se nadati svetloj budućnosti. Saša Skalušević

• < Prethodna
• Sledeća >