Prva magla u mom rodnom gradu. A posle prve, tako redom dođe druga, pa treća... Tako izgleda moj Negotin, tako izgleda moj grad... Praznina, mir i tišina. Stigoše hladni dani, a Negotin još hladniji. Neizdrživo hladan, siv i prazan. Dovoljno prazniji u odnosu na prethodnu jesen, a mnogo ispražnjeniji nego pre pet, deset, dvadeset jeseni...

Snuždila se ta siva gusta magla. Siluete Negotinaca se naziru ali uzaludno. Naziru se i sudaraju sa oštrim vazduhom i parom otmenog sivila koje se spustilo u moj grad. Silueta za siluetom nestaje... Ničeg više nema do žutog svetla u samom centru grada. Ali i to svetlo je pri izdisaju. Žmirka, gasi se... Muči se jer nema kome više da zasvetli punim sjajem. Glasovi paradiraju u poluispražnjenom gradu, u napuštenim stanovima i kućama. Ne, to nisu glasovi! To je jecaj naših predaka koji su nekada sa ponosom šetali ovim prelepim gospodskim gradićem na istoku Srbije. Kuknjava se nastavlja. Plač deteta je odavno ovde strana reč. Ta kuknjava je poslednji vapaj one starije populacije da im se vrate sinovi, kćeri, unuci, praunuci... Hoće da prožive svoje poslednje dane sa njima najmilijima. Ali njih niko ne može čuti. Daleko su Austrija, Švajcarska, Nemačka, Francuska, Amerika... Šta više, ne mogu ih čuti ni oni koji se "bore" da im bude bolje, da zadrže i ovo malo mladih prozirnih silueta koje tumaraju praznim negotinskim ulicama. 

Dolazi vreme kada će stari sami umirati. Dolazi vreme kada će se sami sahranjivati! Zatočenici smo sopstvene savesti! Nestajemo brzinom svetlosti iz grada koji volimo, ali taj isti grad nam ljubav ne uzvraća istom merom. Puklo je! Raskid je na pomolu! Ne dam da mi ljubav sreću kvari! Dosta je! Bojim se svakog provedenog dana u sopstvenom gradu, svaki naredni dan je opustošeniji od prethodnog. Ovaj grad me ispraća ironičnim osmehom, ožiljke na srcu nosim poput izigrane dvorske lude čija je fora zanimljiva bila samo u predizbornim igrankama organizovanim zarad nečijih ličnih interesa. 

Falširana osećanja, degutantna obećanja a magla nikad niža, nikada gušća... Ljudi nikada manje. Siluete nikada bleđe. Petoličnost nikada prisutnija. Samoživost nikada dostupnija. Pohlepa nikada verodostojnija. Stiže hladna zima, puna praznine i tišine. Zima će ovde biti zauvek prisutna. Hladno je odlazim u toplije krajeve. Gde je poštenje iznad prevare, gde se uspeh meri znanjem a ne kupljenim diplomama. Odlazim tamo gde je jedna reč jača od stotinu laži. Odlazim gde mi je dozvoljeno da razmišljam o porodici, o deci... Tamo gde se može začuti plač novorođenčadi, tamo gde se vrednuju prave i zdrave vrednosti! Odlazim da mi sunce bude bliže! Pobedili ste! Čestitam! 

" Ja više nemam nerava za vaše priče pametne, zato je najbolje da odem da se trag zametne. A kada odem, nek vas probude... podignite glavu kada mene ne bude. Za vaše grehe ja ću paštati, ali vama više neću praštati... Ja se sada gubim, a vi pobeđujete. Odlazim! Kasno je za bolje dane!"

• < Prethodna
• Sledeća >