Živim u jednom malom selu na istoku Srbije. Srpskom. Ali, k'o da je to bitno. I Srbi i Vlasi su ovde u istom sosu. Ljutom. Dok ostatak Srbije misli da se svi ovde kupaju u parama, voze privatnim liftovima i kite kapije gipsanim lavovima većina nas uglavnom jedva spaja kraj s krajem. Strpljivo živimo svoje male živote i čekamo da nam svane.

Ali, neka velika magla se digla nad ovim delom Srbije, nad mojim Negotinom. I ta magla raskloni se samo onda kad dođu izbori. Sjate se tada političari u našu malu opštinu (mi volimo da kažemo naš grad, ali ko nas pita. Mi taj status nemamo.), obećavaju, slikaju se, izgovaraju davno naučene floskule. Naučili smo i mi da im verujemo.

Tih mesec dana u svake četiri godine (ili dve ako živite u Srbiji) svi gradovi i opštine dobijaju maltene podjednaku medijsku pažnju, pa tako i naš Negotin. Prilozi na televiziji, članci u novinama, posete, bilbordi, reklame, politčki aktivisti... Ne znam samo da li, jer nismo pametniji od toga (a volim da verujem da jesmo) ili da ne bismo uvredili te silne političare koji su, eto, našli malo vremena da obiđu i slepo crevo Srbije, mi ćutimo. Uljudno klimamo glavom na obećanja, stiskamo ruke tim političarima i stojimo u masi okupljenih ljudi da bi nas bilo više na televiziji. Da bi mogli da kažu da je izvesnog političara „dočekala velika grupa okupljenih građana“ sa kojima je izvesni razgovarao i pružao im svoju beogradsku ruku.
A kad izbori prođu, kad se kamere ugase, kad se fotelje zauzmu i vlada konstituiše, a ministarstva oforme u Negotinu nastupa postizborna tišina. Vraća se magla u naš mali grad, vraćaju se mali ljudi svojim malim i beznačajnim životima.
Nisam sada ja izrekla neku veliku istinu ili što bi mi Srbi rekli „izmislila toplu vodu“ ovim ovde rečenim , ali pitam se, a pitam i vas: da li mi sve ovo ne znamo pa treba neko da nam kaže ili znamo,a ćutimo? Da li oni jednostavno jako dobro šišaju ovce ili smo mi neke stvarno mirne ovce koje vole šišanje? Mislite o tome.

• < Prethodna
• Sledeća >