Fraktura lobanje i promaja u glavi, a leka nema pa nema. Ne nije to od povrede! To je genetska mutacija i princip života kojim se vodimo. Bezazleni, ošamućeni i kontuzovani brendom „modernih“ mladića i devojaka.

Svirepo ubijeni... Žrtve modernog doba i kodeksa pomodarskog ponašanja. Da! To smo mi! Bolujemo da smo viđeni i bolujemo da vidimo nekog. Živimo tuđe živote, svoj zapostavljamo ili bolje rečeno uživamo u tuđim životima. Da li se nekada zapitamo iz kog razloga svaki napravljen korak mora biti kopija nečijeg koraka? Da li se zapitamo što nas opterećuju one manje bitne stvari a krucijalne i ne vidimo?

Postali smo zombi nacija, zombi grad... Bliži se kraj negotinske letnje seanse... Ostaje nam gradska pustoš i seoski mrak. Ostaju samo prinudni „hodači“ da tumaraju ulicama praznim. Mi nastavljamo da hodamo pustošem ne zato što to volimo, već zato što je to brend, to je „moderno“. Hodamo sa ispražnjenim džepovima, iscepanim patikama, rastresito i ponosno. Ali čime ponosni? Lokalpatriotizam? Kažu: „Naravno!“ I slažem se, trebamo to poštovati, ali ne samo besciljno hodati po lokalu i uživati u negotinskoj prostranoj praznini. Hodamo po lokalpatriotizmu, hodamo sa promajom u glavi i ispijenim facama! Da li se i to zove lokalpatriotizam? Da li se trudimo da nam ljubav prema Krajini bude uzvraćena na ovaj ili onaj način? Odgovor je NE! Mi samo hodamo i pratimo trendove, brendove...

Kroz šupljine lobanje svira nam kič i stvara utisak lagodnog života. „Muzika nas održala zato njojzi fala“! Ne možemo da potrošimo, jer nismo ni zaradili. Ali zato možemo da hodamo sa onima koji imaju tu sreću da su zaposleni i kroz tu šetnju negotinski „hodač“ izmami po neko piće u kafiću. 

Bliži se trenutak kada ćemo ostati samo mi „hodači“, neki svojevoljno a neki zbog nemogućnosti da hodaju tako daleko. Negotinski „hodači“ spremite se! Duga sezona počinje! Mi samo hodamo, i ni za  šta ne brinemo!

• < Prethodna
• Sledeća >